Џон Бринкли – лажни доктор који је убедио хиљаде Американаца да ће им пресађивање козјих жлезда решити здравствене проблеме

Постоје људи који продају чудотворне креме, људи који обећавају вечну младост, а постоје и они ретки генији који успеју да убеде хиљаде сасвим озбиљних грађана да је решење за њихове животне проблеме сакривено у кози. 

Не у филозофији, не у спорту, не у здравој исхрани. У кози. 

И ако неко помисли да је немогуће да је читав један народ насео на такву идеју, довољно је упознати човека по имену Џон Ричард Бринкли, човека који је од козјих тестиса направио једно од најневероватнијих пословних царстава у америчкој историји. 1918. лажни доктор је први пут уградио козје тестисе човеку и започео једну од најневероватнијих медицинских превара у историји.

Бринкли је имао све особине које публика воли код шарлатана, мада то обично схвати тек касније. Био је шармантан, самоуверен, увек беспрекорно обучен и обдарен способношћу да сваку бесмислицу изговори са таквим ауторитетом да је звучала као откриће достојно Нобелове награде. Средњег раста, витке грађе и увек беспрекорно дотеран. 

На фотографијама се готово увек појављује са пажљиво зализаном тамном косом, танким брковима и продорним погледом. Волео је скупа одела, лептир-машне и шешире, а са годинама је развио изглед успешног индустријалца или банкара. Управо је то био део његовог шарма – није личио на шарлатана, већ на човека коме бисте без размишљања поверили новац или потписали полису осигурања. Његова диплома била је, благо речено, сумњивог порекла, али то му није сметало. У Америци, земљи која је обожавала самостворене људе и велике обећања, Бринкли је осетио да се налази на правом месту.

Све је почело једним готово комичним разговором. Један пацијент се пожалио на недостатак енергије и у шали приметио да би био снажан као коза када би имао њене жлезде. Већина лекара би се насмејала. Бринкли је, напротив, у том тренутку видео златни рудник. Убрзо је почео да нуди операције током којих је делове козјих жлезда уграђивао својим пацијентима, обећавајући повратак снаге, младости, мушкости и готово свега што је човека мучило. Најневероватније је то што су људи масовно долазили. Редови испред његове клинике били су дуги, а новац је пристизао брже него што су његови сарадници успевали да га преброје.

Мало позната занимљивост говори да је Бринкли био један од пионира онога што бисмо данас назвали медијским маркетингом. Поседовао луксузни авион Lockheed Vega, у време када је приватно ваздухопловство било привилегија само најбогатијих. Волео је да се фотографише поред авиона, а новинари су примећивали да је изгледао више као филмска звезда или нафтни магнат него као лекар.

Поседовао је моћну радио-станицу преко које је делио савете слушаоцима и препоручивао сопствене третмане. Људи су му слали писма са интимним проблемима, а он је, са озбиљношћу универзитетског професора, прописивао лекове и терапије. Био је толико популаран да су га неки сматрали већим ауторитетом од правих лекара. Док су угледни професори медицине очајнички покушавали да објасне да човек нема никакве користи од козјих жлезда, њихов противник је једноставно укључивао микрофон и говорио публици оно што је желела да чује.

Богатство је стизало у невероватним размерама. Бринкли је куповао луксузне аутомобиле, приватне авионе и раскошне куће. Када је медицинска комора покушала да му одузме дозволу, одлучио је да се кандидује за гувернера Канзаса. И што је најнеобичније, замало је победио. Хиљаде људи биле су спремне да власт повере човеку који је зарађивао уграђујући козје органе. Историчари ће касније приметити да је Бринкли разумео нешто што многи озбиљни политичари нису. Људи не купују чињенице. Људи купују наду.

Коначно, новинари и лекари почели су систематски да раскринкавају његове тврдње. Уследиле су тужбе, финансијски слом и крај каријере која је годинама изгледала неуништиво. Умро је скоро заборављен, без богатства које је некада поседовао. Али његово наслеђе није нестало. Напротив, преживело је у једној прилично непријатној истини о људској природи. Технологије се мењају, радио постаје телевизија, телевизија интернет, али обећања остају иста. Увек ће се појавити неко ко ће тврдити да има чудесно решење за све наше страхове и слабости. А негде ће се увек наћи и публика спремна да поверује. Чак и када решење, сасвим буквално, долази из козарника.

Када је 1942. године умро, после низа можданих удара и готово потпуно банкротиран, мало је тога остало од човека који је некада стизао приватним авионом, у скупом оделу и са танким брковима филмског глумца, убеђен да му свет припада. Судбина је, међутим, имала необичан смисао за хумор. Човек који је обећавао младост и снагу умро је исцрпљен и заборављен, док су његове козе одавно престале да занимају било кога.