Покушаји коришћења мачака за пренос порука, који су се показали катастрофалним, јер су животиње једноставно одлазиле кућама.
Док су се европске армије утркивале у проналажењу нових начина за вођење рата, у Белгији се, почетком Првог светског рата, појавила идеја која је звучала као да је настала после предуге вечере и превише оптимизма. Ако голубови могу да носе поруке, зашто то не би могле и мачке? На папиру је све изгледало обећавајуће. Мачке су брзе, сналажљиве и поседују готово натприродну способност да пронађу пут кући.
Нико, међутим, није поставио једно незгодно питање: шта ако мачка има сопствену представу о томе где је та кућа?
Белгијанци су заиста експериментисали са овом необичном замисли. На огрлице животиња причвршћиване су мале водоотпорне цевчице са порукама, а очекивало се да ће четвороножни курири прелазити растојања између положаја. Теорија је била лепа, али су се у пракси појавили проблеми које ниједан штабни официр није предвидео. За разлику од голубова, који су вековима селективно узгајани за повратак у голубарник, мачке су биле вођене једино сопственим интересима. Некима је било важније да јуре мишеве, друге су одлучивале да одспавају усред мисије, а поједине су се једноставно губиле. Ако је и постојао тренутак када је неки генерал нервозно чекао важну поруку коју је носио мачак, историја га је милосрдно заборавила.
Највећа иронија лежала је у чињеници да су управо особине које су људи обожавали код мачака представљале њихову највећу ману као војних курира. Независност, тврдоглавост и потпуно одсуство интересовања за људске планове нису баш идеалне карактеристике за војну службу.
Док су голубови дисциплиновано летели кући, мачке су, чинило се, имале сопствене приоритете. Тешко је замислити створење мање заинтересовано за ратне планове великих сила. Док су се генерали мучили са картама фронта, неки мачак је вероватно процењивао да ли је важније однети поруку или пронаћи удобније место за дремку.
Истина, читав подухват никаада није постао озбиљан део ратне стратегије. Али сама чињеница да су људи у тренуцима када је Европа горела били спремни да разматрају и таква решења говори много о духу времена. Први светски рат изнедрио је тенкове, отровне гасове и авијацију, али је истовремено оставио место и за идеју да би једна обична мачка могла да постане тајни агент. Можда је најсмешније то што би сами власници мачака вероватно могли унапред да кажу како ће се експеримент завршити. Човек може да убеди пса, да обучи голуба и чак да регрутује медведа или павијана, али мачка је одувек имала једноставан став према људским амбицијама. Ваш рат је ваш проблем. Моја посуда са млеком је много важнија.
И можда се баш у томе крије најлепши део ове необичне епизоде. Док су читави народи били опседнути победом, територијама и славом, једно створење је остало потпуно равнодушно према свему томе. Мачке нису мариле за цареве, генерале и границе. И вероватно би, да су могле да говоре, читав Први светски рат описале једном једноставном реченицом: „Лепо, али да ли сте ме нахранили?“