Године 1927, професор Томас Парнел на Универзитету у Квинсленду желео је да докаже својим студентима да неке супстанце које изгледају потпуно чврсто заправо јесу течности, само екстремно густе. Узео је смолу (катран), загрејао је, сипао у затворени стаклени левак и пустио је да се хлади три године. Након тога је одсекао дно левка и пустио смолу да тече. Овај експеримент траје и дан-данас, скоро читав век касније, а смола капље отприлике једном у сваких десет година. Фасцинантно је да нико никада уживо није видео тренутак када кап падне. Први професор је умро чекајући, његов наследник Џон Мејнстон је чекао 52 године и пропустио неколико капи јер је једном приликом отишао по кафу, а други пут је камера заказала баш у секунди пада. Експеримент је данас под сталним видео надзором, чекајући наредну кап.
На Универзитет у Квинсленду у Аустралији, се већ скоро читав век одвија експеримент који је званично ушао у Гинисову књигу рекорда као најдужи, али без конкуренције и најдосаднији научни оглед у историји човечанства.
Све је почело 1927. године када је професор физике Томас Парнел желео да докаже својим студентима једну фасцинантну научну чињеницу: поједине супстанце које на први поглед изгледају потпуно чврсто, разбијају се попут стакла под ударцем чекића и могу се обликовати, заправо нису чврста тела, већ екстремно густе течности које и те како теку, само невероватно споро.
За свој оглед Парнел је изабрао смолу, односно катран, материјал који је на собној температури толико чврст да делује као камен. Професор је загрејао узорак смоле, сипао га у стаклени левак чије је дно било затворено и пустио га да се хлади и стабилизује пуне три године. Коначно, 1930. године, Парнел је одсекао дно левка, омогућивши смоли да под утицајем гравитације крене да цури наниже, у чашу постављену испод ње. Тада је почело велико, деценијско чекање. Смола је кренула да формира своју прву кап, али брзином која је тестирала границе људског стрпљења. Прва кап је пала тек након осам година, у децембру 1938. године. Професор Парнел је дочекао и другу кап 1947. године, а убрзо након тога је преминуо, остављајући свој експеримент у аманет факултету.
Вођство над овим бизарним научним наслеђем седамдесетих година преузео је професор Џон Мејнстон, који је постао трагични јунак ове приче. Мејнстон је провео више од педесет година пазећи на левак, у нади да ће постати први човек у историји који ће уживо, сопственим очима, видети магични тренутак када се кап одваја и пада у чашу. Међутим, судбина је имала потпуно другачије и прилично сурове планове за њега. Када је требало да падне шеста кап 1979. године, Мејнстон је данима дежурао у лабораторији. У једном тренутку је одлучио да направи краткотрајну паузу и оде по кафу; када се вратио у собу, кап је већ била на дну чаше. Следећа прилика указала се 1988. године, али је професор у том секунду само погледао у страну како би узео оловку са стола, пропустивши тренутак који се чекао девет година. Врхунац фрустрације десио се 2000. године: факултет је коначно поставио веб-камеру како би цео свет могао да прати пад осме капи, али баш у секунди када је смола попустила, дошло је до кратког споја у систему и камера је престала да снима.
Професор Мејнстон је преминуо 2013. године, а да за пола века чувања није успео да види оно због чега је постао глобално познат. Тек у априлу 2014. године, помоћу савремених сигурносних камера које су покривале експеримент из више углова под сталним дигиталним надзором, научници су коначно успели да забележе тренутак када се девета кап одвојила и пала. Овај снимак је за палеонтологе и физичаре био раван историјском успеху, иако се сам чин пада одиграо у делићу секунде. Експеримент са катраном траје и данас, смола је до сада капнула свега девет пута у скоро сто година, а научници процењују да у левку има довољно материјала да овај досадни, али хипнотишући научни спектакл тече још најмање један век.