Понекад империје не посрну због револуција, некад их не угрожавају ни стране армије, већ нешто далеко приземније. Једног врелог лета, најмоћнији парламент на свету нашао се у рату са непријатељем који није имао генерале, заставе ни топове. Непријатељ је био свуда око њих, тих, упоран и толико неподношљив да су чак и најискуснији британски политичари губили битку чим би отворили прозор.
Средином деветнаестог века, Лондон је био престоница највеће империје на свету, али је имао један проблем који нико није желео да види, а још мање да помирише. Град је растао огромном брзином. Милони људи живели су нагурани у четвртима које су производиле невероватне количине отпада. Канализација је била застарела, а већина прљавштине, заједно са садржајем хиљада нужника, завршавала је у Темзи. Годинама су власти успевале да одлажу решење, убеђене да је све то непријатно, али подношљиво. Онда је стигло необично топло лето.
Темза се претворила у нешто што су новинари описивали као густу, тамну масу чији је мирис постао готово физички напад на људска чула. Један сат проведен поред реке био је довољан да и најватренији оптимиста почне да размишља о селидби у Шкотску. У парламенту, који се налазио тик уз обалу, посланици су се нашли у очајној ситуацији. Завесе су натапане хлоридом креча у нади да ће некако ублажити задах. Прозори су затварани, па поново отварани, јер је унутра постајало неподношљиво вруће. Неке седнице трајале су краће него иначе, а поједини чланови парламента искрено су се плашили да ће се разболети само од дисања.
Британска штампа, која никада није пропуштала прилику за сарказам, уживала је у читавој ситуацији. Карикатуристи су приказивали Темзу као чудовиште које се свети граду, а новински текстови писани су у тону као да је сама река објавила рат цивилизацији. Бенџамин Дизраели, један од највећих говорника свог доба, назвао је реку „стигијском баром“, упоређујући је са митолошком реком мртвих. То је био редак тренутак када су се конзервативци и либерали могли око нечега сложити. Нико није желео да седи поред Темзе.
Мало је познато да су многи стручњаци тог времена и даље веровали да болести изазивају непријатни мириси, а не бактерије. Управо је зато страх био још већи. Људи нису само затварали нос. Искрено су мислили да их ваздух може убити. Иронија је била у томе што су били делимично у праву. Не због мириса, већ због загађене воде. Епидемије колере већ су однеле десетине хиљада живота, али то није било довољно да натера власти на акцију. Тек када је смрад стигао до прозора најмоћнијих људи царства, проблем је одједном постао хитно питање од националног значаја.
У тој пометњи појавио се човек који није био ни политичар ни славни научник. Џозеф Базалџет био је инжењер, један од оних тихих људи чија имена ретко доспевају у уџбенике. Док су се посланици расправљали, а новине исмевале читаву ситуацију, он је понудио решење које је многима изгледало сулудо. Предложио је изградњу огромног система канализације, са стотинама километара цеви и тунела који би отпад одводили далеко од центра града. Цена је била астрономска, али је мирис био још убедљивији. Закон је усвојен готово невероватном брзином, што је у британској политици било право чудо.
Базалџет је, међутим, имао једну особину коју су касније генерације благосиљале. Био је опрезан песимиста. Израчунато је колики су капацитети потребни за тадашњи Лондон, а он је једноставно одлучио да све удвостручи. Колеге су мислиле да претерује. Испоставило се да је та „претерана“ канализација успешно служила граду и више од једног века касније. Да је био мање далековид, савремени Лондон би одавно поново водио исту битку.
Краљица Викторија избегавала је пловидбу реком, а причало се да је током једног кратког путовања њена пратња инсистирала да се брод што пре окрене. Страни посетиоци су са неверицом посматрали како престоница империје која је владала четвртином планете не може да изађе на крај са сопственом реком. Неко је духовито приметио да Британија можда контролише мора, али да је Темза очигледно контролисала Британију.
Данас милиони туриста шетају обалама реке, фотографишу Биг Бен и Вестминстер, не слутећи да је читав тај свет некада био на ивици капитулације пред једним веома непријатним противником. Историја обично памти битке, адмирале и краљеве, али понекад се велики преокрети догоде онда када људи коначно схвате да више не могу да држе затворене прозоре. А ако је икада постојао доказ да чак и најмоћније империје имају веома приземне проблеме, онда га је Лондон добио оног лета када је Темза натерала парламент да, дословно, побегне од стварности коју је годинама покушавао да игнорише.