Иако га памтимо по јабуци и гравитацији, Исак Њутн је годинама водио прави рат против лондонских криминалаца и лично слао људе на вешала!
Лондон је крајем седамнаестог века био град у коме се богатство ковало, трошило и крало подједнаком брзином. Док су се по мрачним улицама шетали џепароши, коцкари и разни преваранти, човек чије име данас повезујемо са јабуком, гравитацијом и математиком проводио је вечери у крчмама, испитивао сумњиве сведоке и састављао досијее достојне најупорнијих детектива. Сер Исак Њутн, највећи научник свог доба, био је уједно и страховити ловац на фалсификаторе новца.
Године 1696. прихватио је положај управника Краљевске ковнице новца. Функција је до тада углавном служила као удобна синекура за племиће и дворске миљенике, али Њутн није био човек који је умео да седи скрштених руку. Енглески новчани систем налазио се у хаосу. Сребрни новчићи су се деценијама поткрадали тако што су криминалци одсецањем ивица прикупљали драгоцени метал. Други су производили потпуно лажне кованице. Поверење у новац било је толико нарушено да је држава покренула огромну реформу и замену старог кованог новца.
Тамо где је влада видела бирократски проблем, Њутн је видео рат.
Иако је већ био славан научник и професор са Кембриџа, нови управник ковнице почео је да ради као човек опседнут задатком. Обилазио је лондонске крчме, плаћао доушнике, испитивао сведоке и водио детаљне белешке о криминалцима. Данас би се рекло да је сам направио читаву обавештајну мрежу. За разлику од већине угледних господе, није препуштао прљав посао другима.
Највећи непријатељ био му је Вилијам Чалонер, човек толико шармантан и безобзиран да је успео да превари скоро све око себе. Почео је као ситни преварант, а временом постао права звезда лондонског подземља. Фалсификовао је новац, организовао банде, чак се представљао као борац против фалсификатора и пред парламентом оптуживао управо људе из ковнице за неспособност. Неки посланици су му веровали.
Њутн није.
Научник који је израчунавао кретање планета сада је састављао листе сведока и анализирао противречности у изјавама. Више од две године стрпљиво је градио случај против Чалонера. Прикупио је десетине сведочења, испитивао сараднике криминалца и лично организовао њихова хапшења. Један историчар је касније приметио да је Њутн у овом послу показивао исту упорност и прецизност коју је имао у науци. Једина разлика била је што су уместо звезда предмет његових прорачуна били лопови.
Чалонер је покушао све. Лагао је, подмићивао и мењао исказе. У једном тренутку чак је покушао да окрене читав случај против самог Њутна. Али човек који је годинама решавао математичке проблеме није био склон импровизацији. Када је 1699. случај стигао на суд, докази су били толико темељно припремљени да је Чалонер проглашен кривим.
Казна за фалсификовање новца у Енглеској тада се сматрала велеиздајом. Није се нападала само економија, већ и сам ауторитет круне. Чалонер је обешен у марту 1699. године у Тајберну, на месту где су завршавали најозлоглашенији злочинци. До последњег тренутка тврдио је да је невин.
Није био једини. Током година проведених у ковници, Њутн је учествовао у истрагама које су довеле до осуде више десетина фалсификатора. Није показивао много милости. Човек који је умео да проведе дане размишљајући о небеској механици био је подједнако немилосрдан када је сматрао да неко подрива поредак државе.
Постоји извесна иронија у чињеници да данас школарци памте Њутна по јабуци која му можда никада није пала на главу, док се готово заборавља да је годинама живео као нешто између научника, полицијског инспектора и тужиоца. Да је рођен три века касније, можда би писао научне радове преко дана, а увече водио специјалну јединицу за финансијски криминал.
Историја је пуна таквих обрта. Људи које памтимо по једном великом открићу често су живели много чудније животе него што то школски уџбеници признају. А можда је највећи апсурд у томе што је човек који је открио законе који управљају свемиром морао да троши године живота јурећи лондонске преваранте по крчмама и мрачним сокацима, доказујући још једном да су људска похлепа и људска генијалност одувек ишли једна поред друге.