Француски председник Феликс Фор био је познат по својој слабости према лепим женама и великом егу. Једне вечери, у званичној председничкој резиденцији, Јелисејској палати, Фор је имао тајни састанак са својом младом љубавницом Маргерит Стенел. Током њиховог страственог сусрета, председник је доживео снажан мождани удар и преминуо на лицу места. Настао је потпуни скандал и паника међу обезбеђењем како да извуку уплашену и нагу жену из палате пре него што стигну новинари. Париска јавност је данима брујала од смеха, а Маргерит је у народу добила цинични надимак „погребница”.
Француска Трећа република крајем деветнаестог века била је позорница политичких интрига и друштвеног престижа, а Феликс Фор, председник државе, у тој је представи играо улогу човека који је све подредио личном задовољству и култу сопствене личности. Фор није био само државник; био је човек који је уживао у раскоши Јелисејске палате, верујући да су правила која важе за обичне смртнике за њега пука формалност.
Међутим, тај његов необуздани хедонизам коштаће га живота у тренутку који је, према свим историјским мерилима, најмање прикладан за одлазак једног шефа државе.
Дана 16. фебруара 1899. године, док се Француска бавила сложеним питањима унутрашње политике, Фор је своје државничке дужности оставио по страни ради много приснијег сусрета. У његов кабинет у приземљу Јелисејске палате стигла је Маргерит Стенел, млада и амбициозна жена чија је лепота била једнако фатална колико и њена умешност у навигацији кроз високе кругове париског друштва. Овај састанак није био плод случајности, већ део устаљене рутине коју је председник са великим ризиком одржавао. Све је деловало као још један обичан, дискретан сусрет, далеко од очију јавности и критичких погледа политичких противника.
У самом јеку страственог сусрета, председник је изненада доживео снажан мождани удар. Све оно што је градио годинама – имиџ снажног, непоколебљивог лидера – у секунди се претворило у бизарну трагедију. Фор је преминуо готово тренутно, оставивши Маргерит у стању потпуног шока и панике. Ситуација унутар кабинета претворила се у ноћну мору за председничко обезбеђење и особље палате. Када су слуге прве улетеле у просторију, затекле су призор који је био потпуно неспојив са достојанством председничке функције. Председник је лежао без свести, а његова љубавница, уплашена и практично нага, налазила се у самој близини, немоћна да објасни своје присуство у овом недозвољеном тренутку.
Настала је невероватна хаос. Особље је знало да ако се ова вест прошири у оваквом облику, репутација државе биће заувек укаљана. У грозничавој паници, обезбеђење је морало да изведе Маргерит из зграде пре него што пристигну лекари, новинари и политички сарадници. Приче о том извлачењу постале су урбана легенда Париза – препричавало се како су је кришом изводили кроз споредне улазе, док су у исто време морали да припреме све за званичну објаву смрти услед „премного рада” или „изненадног погоршања здравља”. Али, Париз је град који живи од трачева, и истина није могла дуго остати сакривена иза затворених врата Јелисејске палате.
Када је права прича испливала у јавност, париска јавност није реаговала са тугом, већ са салвама смеха. Политичка карикатура је узела маха, а Маргерит Стенел је преко ноћи постала најпознатија жена у Француској, добивши цинични надимак „погребница”. Иронија је била потпуна: човек који је толико бринуо о својој слици у огледалу, завршио је свој живот као предмет подсмеха читаве нације. Овај догађај није био само лична несрећа Феликса Фора, већ и подсетник да чак и највиши врхови власти нису имуни на апсурдне преокрете судбине. Феликс Фор је остао упамћен не по својим законима или дипломатским успесима, већ као председник који је државнички мандат окончао у загрљају који га је одвео директно у историју апсурда, доказујући да је у игри моћи и страсти граница између трагедије и комедије често тања од најтање власи.