Посматрање ноћног неба у другој половини деветнаестог века било је праћено својеврсним астрономским комплексом ниже вредности. Док су гигантски гасовити планети попут Јупитера и Сатурна поносно показивали своје многобројне пратиоце, Марс – наш најближи космички сусед и предмет највећих фантазија тог доба – деловао је потпуно усамљено у хладном пространству.
Заједница астронома већ је почела да прихвата прећутни консензус: Црвена планета нема сателите. Када је у лето 1877. године Марс пришао Земљи у реткој, блиској позицији коју астрономи називају велика опозиција, у Вашингтону је један човек одлучио да пркоси овом увреженом мишљењу. Његово име је било Асаф Хол, и у том тренутку се налазио на ивици потпуног нервног и професионалног слома.
Хол није био човек од друштвеног престижа. Потекао из сиромашне породице, занатлија пореклом и самоуки математичар, морао је да ради двоструко више од својих колега са Оксфорда или Харварда како би заслужио место за новим, тада највећим рефракторским телескопом на свету у Поморској опсерваторији Сједињених Држава. Тај телескоп је био његов прозор у бескрај, али током паклених и влажних августовских ноћи у Вашингтону, тај исти прозор постао је његов лични затвор.
Ноћ за ноћи, Хол је сате проводио у мрачној куполи, напрежући вид до границе физичког бола, покушавајући да услепљујућем сјају Марса уочи било какву тачку која се креће другачије од околних звезда. Резултат је био поражавајући: ништа осим празнине и сувих, врелих очију.
Свака велика научна победа има своју неиспричану позадину, фазу у којој рационално размишљање уступи место чистом очају.
Средином августа, Асаф Хол је стигао до те тачке. Свестан да троши драгоцено време установе на оно што су његове колеге већ прогласиле узалудним послом, уморан од густе вашингтонске магле и комараца, Хол је закључао куполу, спаковао своје белешке и отишао кући са чврстом намером да одустане. Саопштио је својој супрузи, Анџелини Стикни Хол, да је потрага завршена и да Марс дефинитивно нема пратиоце. Анџелина, која је и сама била изврсна математичарка и жена која је годинама жртвовала сопствену научну каријеру да би издржавала породицу док је Асаф студирао, одбила је да прихвати пораз. Избила је тиха, али пресудна брачна свађа. Анџелина га није тешила; она га је, користећи сву снагу свог интелекта и познавања његовог карактера, буквално натерала да се врати у опсерваторију и покуша само још једну, последњу ноћ.
Та додатна ноћ, 11. август 1877. године, променила је историју астрономије. Наоружан бесом, инатом и подршком жене која је видела даље од њега, Хол је поново усмерио велики телескоп ка Марсу.
Овог пута, уместо да гледа директно у планету, применио је нову тактику: сакрио је бљештави диск Марса тик изван видног поља телескопа, омогућавајући својим очима да се прилагоде најтамнијем делу неба непосредно уз планету. У 2 сата и 42 минута ујутру, уочио је суптилну, једва видљиву светлосну тачку. Пре него што је успео да потврди њену орбиту, густа магла са реке Потомак подигла се и прекинула посматрање. Ипак, семе тријумфа је посејано. Неколико ноћи касније, Хол је потврдио постојање не једног, већ два Марсова месеца.
Оно што ово откриће чини дубљим од обичног срећног тренутка јесте природа самих објеката које је Хол пронашао. Он им је дао имена Фобос (Страх) и Дејмос (Ужас), по митским пратиоцима старогрчког бога рата. Међутим, ова два тела нису била класични округли месеци налик нашем.
Модерна астрофизика је касније утврдила да су Фобос и Дејмос заправо заробљени астероди из оближњег појаса, космички луталице које је Марсова гравитација нехотице привукла у свој загрљај. Они су деформисани, неправилног облика, налик свемирском камењу које не припада ту где се налази. Постоји дубока поетска правда у томе што је управо Асаф Хол – човек који је због свог порекла и друштвеног статуса целог живота у научној заједници сматран аутсајдером – открио управо такве, аутсајдерске објекте на небу.
Ова прича нас учи да велика научна прекретница ретко када настаје као производ хладног, линеарног напретка. Она је готово увек резултат преплитања људских слабости, сујете, тренутака потпуне немоћи и, изнад свега, невидљиве мреже подршке. Кредит за откриће Марсових месеца у свим уџбеницима припада Асафу Холу, али највећи кратер на Фобосу данас носи име „Стикни“ – у знак сећања на Анџелину, жену која је те августаске ноћи спречила свог мужа да постане само још једно заборављено име у историји астрономије. Без њеног одбијања да прихвати пораз, Марс би, бар за још неколико деценија, у очима човечанства остао усамљен.