Историја је пуна невероватних случајности. Неки људи се случајно нађу на правом месту у право време. Други се затекну на погрешном месту у погрешном тренутку. Али готово нико није доживео оно што је доживео Цутому Јамагучи.
Он је једини човек кога је јапанска влада званично признала као преживелог из оба атомска бомбардовања – и Хирошиме и Нагасакија. Да је ова прича написана као роман, многи би је сматрали претераном. Али све што се догодило било је стварно.
У лето 1945. године Други светски рат ближио се крају, али за Јапан је будућност изгледала све мрачније. Америчка војска већ је уништавала јапанске градове конвенционалним бомбардовањима, а становништво је живело у сталном страху.
Цутому Јамагучи имао је двадесет девет година и радио је као инжењер у бродоградилишту. Почетком августа налазио се у Хирошими на службеном путу. Посао је био завршен и 6. августа требало је да крене кући у Нагасаки.
Тог јутра, нешто после осам часова, налазио се на око три километра од центра града када је подигао поглед ка небу. Видео је амерички бомбардер. Тренутак касније све је нестало у белој светлости.
Атомска бомба „Little Boy“ експлодирала је изнад Хирошиме. Температуре у близини епицентра достигле су неколико хиљада степени. Ударни талас рушио је зграде као куће од карата, а читав град претварао се у море ватре.
Јамагучи је задобио тешке опекотине по левој страни тела. Бубне опне су му пукле, а привремено је изгубио вид. Ипак, преживео је.
Касније ће говорити да је тог тренутка помислио да је дошао крај света. Наредни дан провео је у разрушеној Хирошими покушавајући да схвати шта се догодило. Нико није имао јасно објашњење. Град је био сравњен, десетине хиљада људи су нестале, а преживели су лутали улицама у стању шока.
Ипак, успео је да пронађе воз који је још увек саобраћао према Нагасакију.
Овај детаљ често изненађује људе. Разарање је било толико велико да делује немогуће да је железнички саобраћај уопште функционисао. Али део мреже је остао проходан, па је Јамагучи већ следећег дана био код куће са супругом и малим сином.
Могао је да остане у кревету и опоравља се. Уместо тога, 9. августа отишао је на посао.
Током састанка са претпостављенима покушавао је да објасни шта је видео у Хирошими. Говорио је о једној бомби која је уништила читав град. Колеге су биле скептичне. Такво оружје звучало је незамисливо. Управо у том тренутку, у 11 часова и 2 минута, просторију је испунио још један заслепљујући бљесак. Друга атомска бомба, „Fat Man“, експлодирала је изнад Нагасакија.
По други пут у само три дана Јамагучи се нашао усред нуклеарне катастрофе. И по други пут је преживео. Сама чињеница да се нашао у оба града у тренутку бомбардовања делује невероватно. Још невероватније је то што је из оба напада изашао жив. Многи мисле да је преживљавање значило и крај патње. Нажалост, није било тако.
Као и хиљаде других преживелих, Јамагучи је годинама трпео последице зрачења. Борио се са здравственим проблемима и губитком блиских људи. Деценијама је носио успомене које су га прогањале.
У Јапану су преживели атомске бомбе добили назив хибакуша – „људи погођени експлозијом“. Многи од њих су, поред здравствених проблема, трпели и друштвену стигму јер се страховало од последица радијације. Јамагучи је дуго избегавао јавност. Тек у познијим годинама почео је да говори о ономе што је преживео и постао један од најпознатијих заговорника нуклеарног разоружања.
Прича већа од статистике
Када данас говоримо о Хирошими и Нагасакију, најчешће помињемо бројеве. Десетине хиљада погинулих. Стотине хиљада повређених. Градове који су нестали у једном једином тренутку. Али бројеви често сакрију људе. Зато је прича Цутомуа Јамагучија толико снажна. Она нас подсећа да иза великих историјских догађаја стоје стварни животи, породице, страхови и наде.
Умро је 2010. године у 93. години живота.
Преживео је два догађаја која су променила ток светске историје и надживео царство за које је ратовао, градове које је гледао како нестају и век који је створио најразорније оружје у историји човечанства. Понекад историју памтимо по царевима, генералима и победама.
А понекад је довољан један човек да нас подсети колико је људски живот истовремено крхак и невероватно отпоран. Управо зато прича о Цутомуу Јамагучију и данас звучи као нешто што пркоси свакој логици – а ипак се заиста догодило.