Када помислимо на лечење болести, обично замишљамо људе, болнице и лекове настале у лабораторијама. Животиње посматрамо као бића која се ослањају искључиво на инстинкт и природну отпорност. Међутим, последњих деценија научници су открили нешто што је изненадило и биологе и лекаре: многе животиње умеју да користе природне супстанце на начин који веома подсећа на медицину.
Ова појава позната је као зоофармакогнозија – способност животиња да проналазе и користе биљке, минерале или друге материје ради ублажавања болести, борбе против паразита или убрзавања опоравка. Иако звучи као нешто што би захтевало сложено знање, у природи се такво понашање јавља код изненађујуће великог броја врста.
Један од најпознатијих примера долази од шимпанзи. Истраживачи су приметили да поједине шимпанзе повремено жваћу веома горке биљке које иначе избегавају као храну. Анализе су показале да те биљке садрже једињења са антипаразитским и антибактеријским дејством. Још занимљивије, животиње су их најчешће користиле када су показивале знаке болести или исцрпљености.
Неке врсте мајмуна гутају грубе листове без жвакања. Такви листови не служе као храна, већ пролазе кроз дигестивни систем и помажу у избацивању цревних паразита. На први поглед делује као необично понашање, али резултат може бити веома сличан дејству одређених лекова против паразита.
Слични примери забележени су и код птица. Поједине врсте у своја гнезда уносе ароматичне биљке богате хемијским једињењима која одбијају инсекте и успоравају развој микроорганизама. На тај начин штите младунце од паразита и инфекција.
Још необичнији случајеви долазе из света инсеката. Неке гусенице, када их нападну паразитске осе, почињу да једу биљке које иначе избегавају. Те биљке садрже супстанце које могу смањити шансе паразита да преживи унутар њиховог тела. Чини се као да животиња мења исхрану у складу са здравственим стањем.
Како животиње знају шта да користе? То је једно од најзанимљивијих питања. У неким случајевима понашање је вероватно резултат инстинкта који се развијао током многих генерација. У другим ситуацијама младунци уче посматрајући старије јединке. Научници претпостављају да се често ради о комбинацији наследних склоности и искуства стеченог током живота.
Важно је нагласити да животиње не разумеју хемијски састав биљака нити свесно постављају дијагнозе. Ипак, природна селекција може фаворизовати понашања која повећавају шансе за преживљавање. Током хиљада генерација, таква понашања постају све чешћа у популацији.
Ова открића нису занимљива само биолозима. Неки истраживачи проучавају биљке које животиње користе у природи како би пронашли нове лековите супстанце. Понекад животиње могу указати на потенцијално корисна једињења много пре него што их човек научно испита.
Откриће да животиње користе природне лекове мења начин на који посматрамо границу између људске и животињске интелигенције. Уместо света у коме само човек брине о здрављу, све више видимо да и друге врсте поседују сложене стратегије за суочавање са болестима и паразитима.
Ипак, треба бити опрезан са поређењима. Животиње не воде медицинске картоне, не постављају дијагнозе и не разумеју фармакологију. Оно што видимо резултат је милиона година еволуције током којих су се одређена понашања показала корисним за опстанак.
Дубоко у прашуми, на гранама дрвећа, у гнездима птица или међу травама саване, одвија се тихи облик природне медицине. Без лабораторија, рецепата и апотека, животиње понекад проналазе начин да ублаже сопствене тегобе, користећи знање које није записано ни у једној књизи, већ је уткано у само ткиво природе.