Када помислимо на регионалне акценте и специфичне локалне дијалекте, обично замишљамо људе. Помислимо на шармантни нагласак југа Србије, отегнути говор Војводине или специфичан сланг великих светских метропола попут Лондона и Њујорка. Локални говор доживљавамо као производ културе, друштвеног утицаја и географског простора у којем одрастамо. Међутим, модерна зоологија све чешће руши ову антропоцентричну слику света. Шта ако се локални дијалекти не рађају само у људским заједницама, већ и на обичним сеоским пашњацима?
Истраживања су показала да једна од најстаријих домаћих животиња, коза, поседује способност која је дуго сматрана ексклузивним правом свесних, напредних сисара. Млади јарци и козице, баш као и људска деца, преузимају карактеристике гласа од своје вршњачке групе. Испало је, на опште изненађење научне заједнице, да и козе имају свој локални говор и специфичне акценте.
Револуција из две хиљаде дванаесте године
Овај необичан феномен званично је расветљен две хиљаде дванаесте године, када је часопис Animal Behaviour објавио револуционарну студију тима британских научника са Универзитета Квин Мери у Лондону. Главни истраживачи, докторка Елоди Брифер и професор Алан Мелигот, одлучили су да тестирају до тада важећу догму у биологији која је гласила: гласови већине сисара су генетски строго детерминисани и не мењају се под утицајем околине.
До тада се знало да вокалну пластичност – способност модификовања гласа у зависности од окружења – поседују људи, китови, делфини, слонови и неке врсте шишмиша. Козе су сматране једноставним бићима чије је блејање рефлексна, урођена радња. Брифер и Мелигот су посумњали у ово правило и одлучили да детаљно испитају звучну комуникацију патуљастих коза током њиховог одрастања.
Експеримент у козијем „вртићу“
Како би проверили да ли околина утиче на глас, истраживачи су пратили развој јарића од тренутка рођења па све до ране зрелости. Дизајн експеримента био је фокусиран на две кључне фазе у животу ових животиња.
У првој фази, научници су снимали гласове јарића када су они били стари свега недељу дана. У том периоду, младунци су време проводили искључиво у скривеним куцима, изоловани са својим мајкама и браћом или сестрама из истог легла. Звучни записи из ове фазе показали су да су гласови браће и сестара били веома слични, што је логично, с обзиром на заједничку генетику и исти извор родитељског утицаја.
Права сензација догодила се у другој фази, када су јарићи напунили пет недеља. У том узрасту, младунци се придружују већим друштвеним групама унутар стада – заједницама вршњака које бисмо могли назвати козијим „вртићима“. Ови младунци проводе дане играјући се, истражујући простор и комуницирајући изван породичног круга.
Када су научници поново анализирали аудио-снимке петнаестодневних и тридесетодневних јарића, открили су фасцинантну промену. Младунци који су делили исти „вртић“ почели су да звуче невероватно слично једни другима, без обзира на то што нису били у сродству. Њихови гласови су се током времена ускладили, попримајући заједничке акустичне карактеристике – формирали су прави локални акценат заједнице.
Мало познате занимљивости из света козијег говора
Оно што овај феномен чини још занимљивијим јесу мотиви који стоје иза њега. Зашто би једна коза имала потребу да звучи као њене комшинице са истог пашњака? Научници објашњавају да је формирање акцента код коза директно повезано са њиховом израженом социјалном интелигенцијом и потребом за сигурношћу.
Када млади јарац модификује свој глас да би звучао као остатак групе, он тиме шаље јасан сигнал припадности. У свету дивљих предатора и великих стада, бити препознат као члан одређеног клана је питање живота и смрти. Локални акценат служи као својеврсна звучна „пропусница“ која олакшава кохезију групе и омогућава животињама да се лакше пронађу у хаосу на отвореном простору.
Још једна мало позната чињеница, коју су исти истраживачи касније открили, јесте да су козе емоционално изузетно осетљиве на гласовне промене. Оне не само да имају своје нагласке, већ могу да препознају суптилне промене у тону блејања других коза и да на основу тога закључе да ли је њихов рођак или пријатељ срећан, уплашен или под стресом. Гласовни потпис и акценат се, сходно томе, мењају и под утицајем емоционалног стања животиње, што додатно компликује њихов звучни систем.
Резултати студије Елоди Брифер и Алана Мелигота имали су далеко већи одјек од пуког објашњења како козе комуницирају. Они су послужили као снажан доказ да је вокално учење и прилагођавање много распрострањеније у животињском царству него што је традиционална наука била спремна да призна. Потврђено је да сисари поседују много флексибилније когнитивне апарате и да социјална средина игра огромну улогу у обликовању понашања чак и код оних врста које често неправедно етикетирамо као „обичне“ или „тврдоглаве“.
Следећи пут када будете пролазили поред неког сеоског имања и зачули препознатљиво блејање, имајте на уму да то није насумичан звук. То је комплексна размена информација, обојена суптилним локалним нагласком који разумеју само они који деле исти пашњак. У свету који непрестано проучавамо, козе су нас подсетиле да потреба за припадањем, пријатељством и заједничким језиком није нешто што је резервисано само за људе – она је дубоко уткана у саму срж природе.