Повезивање научне лабораторије са шареним страницама дечије штампе на први поглед делује као потпуни естетски и концептуални промашај. Међутим, у биографији Вилијама Мултона Марстона овај спој је савршено логична конструкција. Човек који је свету подарио рани прототип детектора лажи истовремено је створио и Чудесну Жену (Wonder Woman), најпознатију хероину у историји поп-културе.
Кроз ову необичну симбиозу науке и стрипа, Марстон је открио сопствену фасцинацију истином, моћи и психолошком доминацијом, остављајући нам у наслеђе споменик људским противречностима.
Током Првог светског рата, Марстон је на Универзитету Харвард открио директну везу између систолног крвног притиска и људских емоција, примијетивши да преварантима притисак нагло скаче када покушавају да сакрију чињенице. Његов уређај за мерење притиска постао је кључна компонента модерног полиграфа, односно детектора лажи. За Марстона, ово није била само техничка справа, већ средство за постизање апсолутне транспарентности у људским односима, уређај који је требало да скине маске са друштвених лажи.
Двадесет година касније, овај исти научни концепт добија своју поп-културну инкарнацију. Када је 1941. године под псеудонимом креирао лик Чудесне Жене за издавачку кућу која ће постати DC Comics, Марстон јој је дао специјално оружје – златни ласо који приморава свакога ко се нађе у његовом обручу да говори искључиво истину. Ласо истине био је ништа друго до поп-митолошка верзија његовог детектора лажи, преточена у стрип како би се деци и одраслима пренела иста порака: истина је крајње оружје правде, а они који лажу не могу побећи од њене светлости.
Права суштина Марстоновог живота не лежи у самом проналаску, већ у дубоким и занимљивим парадоксима који су пратили његову приватну и научну филозофију. Као заклети феминиста, Марстон је веровао да су жене емоционално часније, искреније и супериорније од мушкараца, те да би свет био далеко мирније место када би оне преузеле вођство у друштву. Своју стрип јунакињу дизајнирао је као модел снажне, независне жене која треба да инспирише генерације девојчица.
Са друге стране, његов приватни живот био је конструисан изван свих тадашњих (па и садашњих) друштвених норми: живео је у полиаморној заједници са две изузетно интелигентне жене, супругом Елизабет која је заправо сугерисала идеју о крвном притиску за детектор и бившом студенткињом Олив Бирн.
Његове психолошке теорије биле су опседнуте концептом „контролисане супмисије” (покоравања), што је резултирало тиме да су рани стрипови о Чудесној Жени били преплављени мотивима везивања, ланаца и заробљавања. Научник који је измислио апарат за ослобађање људског ума од лажи, користио је поп-културу да кроз метафоре везивања пропагира своју теорију о томе како се мир постиже вољним препуштањем моћи ономе ко је праведан.
На крају, Марстонов пример савршено показује како се озбиљне научне опсесије, када наиђу на зид друштвеног неразумевања, често преселе у простор поп-културе где могу несметано да живе и дишу.
Стрип је за овог научника био продужена лабораторија, место где су његови експерименти са људском психом добили облик глобалног мита, подсећајући нас да граница између научне истине и уметничке фантазије често зависи само од једне добре приче.
Лик Чудесне Жене крије невјероватне историјске бизарности које савршено осликавају Марстонов ексцентрични ментални склоп и вријеме у којем је стварао.
Иако је Марстон у јавности потписан као једини творац, Чудесна Жена је заправо производ три различита ума унутар једне куће. Његова супруга Сади Елизабет Холовеј, бриљантна правница и психолог, била је та која му је рекла: „У реду, направи стрип-јунака, али нека буде жена.” Са друге стране, физички изглед Дајане Принс – њена црна коса, стас и препознатљиве велике наруквице – потпуно су пресликани са Олив Бирн, друге жене која је живела са њима у заједници. Велике сребрне наруквице које Чудесна Жена користи да одбија метке инспирисане су тешким наруквицама које је Олив носила уместо бурме, чиме је Марстон увукао своју тајну породичну динамику директно у историју америчког стрипа.
У својим раним данима, Дајана Принс је била превише радикална за тадашњу Америку. Године 1942. организација под називом National Organization for Decent Literature ставила је Чудесну Жену на црну листу забрањених стрипова због једног врло специфичног разлога: „недовољно одеће”. Властима је сметало што су њени шортцеви били прекратки, а леђа превише откривена, иако су мушки хероји попут Супермена носили једнако уску опрему. Марстон је у ствари намерно дизајнирао њен костим по узору на тадашње пионирке феминизма и суфражеткиње које су се кроз моду бориле за ослобађање женског тела од тешких стежњака.
Када је Чудесна Жена постала толико популарна да је примљена у Justice Society of America (први супероружники тим, претечу Лиге Правде), догодио се апсурдан компромис који савршено осликава сексизам тог доба. Иако је била подједнако снажна као Супермен и паметнија од Бетмена, мушки писци су је у тиму званично поставили на позицију – секретарице. Док су се мушки хероји борили против чудовишта и супер-непријатеља, Чудесна Жена је у неколико епизода остајала у штабу да куца записнике и чува телефон. Овај уреднички потез је толико разбеснео Марстона да је одмах преузео потпуну контролу над њеним самосталним насловима како би осигурао да Дајана никада више не устукне пред мушким ауторитетом.