Постоје изуми који одмах промене свет. Парна машина, сијалица, телефон. А постоје и они који делују толико једноставно да њихов значај готово не примећујемо. Термометар припада управо тој другој групи.
Данас га користимо без размишљања. Када се неко пожали да га боли глава, када дете добије температуру или када се осетимо малаксало, прво што урадимо јесте да измеримо телесну топлоту. Неколико секунди касније на екрану се појави број и ми одмах знамо да ли је све у реду или није. Али током највећег дела људске историје тај број није постојао.
Вековима су лекари могли само да наслућују колико је неко болестан. Додиривали су чело, ослушкивали дисање, посматрали боју коже и покушавали да процене тежину болести. Грозница је постојала, али нико није знао колико је висока. Болест је била ствар утиска, искуства и претпоставке.
Управо зато је настанак термометра представљао много већу прекретницу него што се данас чини.
Прве справе које су могле да покажу промену температуре појавиле су се почетком седамнаестог века. Често се помиње Галилео Галилеј, који је конструисао један од раних уређаја за праћење топлоте. Међутим, та справа није показивала бројеве као данашњи термометри. Она је само указивала да ли температура расте или опада.
Занимљиво је да је прошло више од једног века док термометар није постао довољно прецизан за озбиљну употребу у медицини. Још занимљивије је што су први медицински термометри били огромни. Неки су били дугачки и до тридесет центиметара, а мерење температуре трајало је и до двадесет минута. Данас би мало ко имао стрпљења за тако нешто.
Праву револуцију донео је немачки лекар Карл Вундерлих. Средином деветнаестог века он је урадио нешто што до тада нико није покушао у толиком обиму. Данима, месецима и годинама бележио је температуру својих пацијената. На крају је сакупио више од милион појединачних мерења.
Захваљујући том огромном раду, Вундерлих је показао да различите болести имају различите температурне обрасце. Неке изазивају нагли скок температуре, друге постепен раст, а треће таласе повишене температуре који се понављају из дана у дан. Болести су одједном почеле да остављају препознатљиве трагове у бројевима.
По први пут лекари нису само гледали болесника, почели су да читају податке.
Постоји још једна занимљивост. Данас се свуда може чути да је нормална телесна температура 37 степени. Међутим, управо је Вундерлих дошао до тог броја на основу својих мерења у деветнаестом веку. Савремена истраживања показују да је просечна телесна температура данашњих људи нешто нижа него тада и да код многих износи око 36,6 степени.
Другим речима, један од најпознатијих бројева у медицини можда више није сасвим тачан.
Научници и данас расправљају о разлозима. Неки сматрају да људи живе у удобнијим условима, са мање хроничних инфекција него некада, па организам троши мање енергије на борбу против болести. Ако је то тачно, термометар нам открива чак и тихе промене које се дешавају у људском телу током векова.
Још једна необична чињеница јесте да термометар није само помогао лекарима да мере болест већ и да открију када нешто није у реду иако се човек осећа добро. Многе инфекције откривене су управо зато што је температура била благо повишена пре појаве озбиљнијих симптома. Понекад је мали број на термометру био први знак опасности.
Зато је историја термометра много више од приче о једној справи. То је прича о тренутку када је медицина почела да напушта свет утисака и улази у свет мерења. До тада је лекар могао да каже: „Чини ми се да је пацијенту боље.“ После термометра могао је да каже: „Јуче је имао 39,5, данас има 38,2.“ Разлика између те две реченице променила је историју лечења.
Када данас измеримо температуру за неколико секунди, тешко је замислити да су људи хиљадама година живели без те могућности. А ипак јесу. Зато термометар није само предмет који стоји у кућној апотеци. Он је симбол једног од најважнијих тренутака у историји науке – тренутка када је грозница престала да буде осећај и постала број. А понекад је управо један број довољан да спасе живот.