Замислите да данас изађете напоље и последњи пут видите небо. Последњи пут осетите ветар на лицу, последњи пут посматрате облаке како се крећу изнад вас или сунце које залази иза хоризонта. Потом уђете у метални цилиндар, врата се затворе и наредних неколико недеља ваш свет постане неколико уских ходника, зујање машина и лица истих људи које срећете из дана у дан.
За већину нас то звучи као нешто што би пре личило на ужас него на живот. За подморничаре, то је био посао.
Зато је 3. август 1958. године много занимљивији него што делује на први поглед. Тог дана америчка нуклеарна подморница USS Nautilus постала је прво пловило које је стигло испод Северног пола, пролазећи испод арктичког леденог покривача. У новинама широм света то је представљено као тријумф технологије. Била је то година у којој су Сједињене Државе и Совјетски Савез већ увелико водили Хладни рат, а освајање Арктика имало је и војни и политички значај.
Међутим, седам деценија касније, можда је занимљивије једно друго питање. Не како је подморница стигла испод Северног пола, већ како су људи у њој успели да издрже путовање кроз окружење за које људско тело никада није било створено?
Подморнице су одувек биле необична места. Док су истраживачи освајали планине, прашуме и поларне пределе, подморничари су одлазили у свет без природне светлости, без свежег ваздуха и без погледа на хоризонт. Данима, а касније и месецима, живели су одсечени од свега што је људима током еволуције служило као оријентир.
Тек су каснија истраживања показала колико је то велики изазов. Шездесетих и седамдесетих година научници су почели озбиљније да проучавају посаде подморница и открили нешто занимљиво: људима није најтеже падао скучен простор, већ губитак природног ритма времена. Наш организам је милионима година навикавао да прати смену дана и ноћи. Када сунце нестаје из живота, почиње да се ремети унутрашњи биолошки сат. Француски спелеолог и научник Michel Siffre постао је шездесетих година познат по необичним експериментима у којима је месецима живео изолован у пећинама, без сата и без дневне светлости. Његова истраживања показала су да људи временом губе осећај за проток дана. Неки су мислили да је прошло неколико дана када су у стварности прошле недеље. Сличне појаве касније су примећене и код посада подморница.
Подморничари су често описивали да после извесног времена више нису могли интуитивно да процене да ли је напољу јутро или вече. Свет изван челичног трупа постајао је апстрактан појам. Знали су да постоји сунце, али га нису видели. Знали су да постоје облаци, киша и звезде, али су све то могли само да замишљају.
Још занимљивији били су психолошки ефекти дуготрајне изолације. Током друге половине двадесетог века америчка морнарица и бројни истраживачки центри почели су да прате понашање посада током дугих подводних мисија. Испоставило се да су рутина и међуљудски односи често били важнији од физичке спремности.
Људима је потребан осећај структуре. Потребно им је да знају шта следи после доручка, после смене, после одмора. Када та структура нестане, расту стрес и анксиозност. Управо зато су посаде подморница имале прецизно организован распоред живота. Свако је знао своје место, дужности и време за одмор. Научници су такође открили да је недостатак природне светлости повезан са променама расположења и квалитета сна. Данас знамо да светлост директно утиче на лучење мелатонина, хормона који регулише циклус спавања и будности. Много пре него што је то постало широко познато, подморничари су већ живели у условима који су представљали природну лабораторију за проучавање тих појава.
Занимљиво је да су управо искуства са подморница касније помогла и свемирским програмима. Када су агенције попут NASA почеле да планирају дуготрајне мисије, схватиле су да астронаути и подморничари деле многе изазове. Обе групе живе у затвореном простору, далеко од породице, изложене стресу и зависне од сложених система који морају непрекидно да функционишу. На неки начин, подморнице су постале претходница свемирских летова.
Постоји још један детаљ који подвиг „Наутилуса“ чини још драматичнијим. Када је подморница пролазила испод Северног пола, посада није могла једноставно да изрони у случају проблема. Изнад њих налазили су се дебели слојеви арктичког леда који су на појединим местима достизали неколико метара. Ако би дошло до озбиљног квара, могућности за спасавање биле су веома ограничене. Ипак, мисија је успела. Командант подморнице William R. Anderson послао је кратку поруку која је ушла у историју: „Nautilus 90 North.“ Са само две речи било је јасно да је циљ достигнут.
Свет је тада славио победу технологије. Данас, међутим, можемо да видимо и нешто друго. Иза сваког техничког достигнућа налазе се људи који морају да издрже услове за које нису природно створени. Подморнице су нас научиле да човек може да живи недељама без сунца, да се прилагоди животу у затвореном простору и да очува разум чак и када је одсечен од света. Али су нас научиле и нечему другом. Да су за људску издржљивост често важнији осећај припадности, пријатељство, сврха и нада него сама физичка снага. Управо зато прича о првој подморници која је стигла испод Северног пола није само прича о челику, реакторима и навигацији. То је прича о људима који су месецима живели без погледа на небо и помогли науци да боље разуме једно старо питање.
Шта је човеку заиста потребно да би остао човек? Испоставља се да одговор није тако сложен. Понекад су довољни други људи, осећај смисла и уверење да иза челичних зидова и даље постоји свет коме ћемо се једног дана вратити. Свет у коме нас чека небо.