У лето 1917. године Француска је била уморна земља. Три године рата већ су прогутале читаве генерације младића. Болнице су биле препуне, фронтови су се померали споро и уз огромне губитке, а вера у војне команданте почела је да се круни. Управо у таквом тренутку, када друштво више није тражило истину него објашњење, војни суд у Паризу осудио је на смрт жену чије је име већ било познато широм Европе – Мату Хари.
Мало ко је тада помињао њено право име. Рођена је као Маргарета Гертруда Зеле 7. августа 1876. године у холандском граду Лојвардену. Потицала је из породице која је у њеном детињству живела прилично удобно. Отац је био успешан трговац шеширима и породица је неко време уживала благостање које је омогућавало добро образовање и живот без већих брига. Али богатство је нестало готово исто тако брзо као што је и дошло. Очев банкрот, развод родитеља и рана смрт мајке разбили су породицу и оставили девојчицу која ће касније читав живот покушавати да побегне од сопственог порекла.
На фотографијама које су сачуване види се жена упадљивог изгледа: висока за стандарде свог времена, тамних очију, изражених црта лица и погледа који као да је увек свестан да га посматрају. Није била класична лепотица какву су приказивали академски портрети краја деветнаестог века. Њена привлачност више је почивала на држању, самопоуздању и способности да привуче пажњу просторије чим у њу уђе. Говорила је више језика, лако је успостављала контакте и поседовала ретку способност да од сопственог живота направи представу. Та особина ће постати темељ њене будуће славе.
Са деветнаест година удала се за много старијег официра холандске колонијалне војске, Рудолфа Маклеода, и са њим отпутовала у Холандску Источну Индију, данашњу Индонезију. Брак није био срећан. Изгубили су једно дете, међусобне преваре и сукоби постали су свакодневица, а на крају је уследио развод. Из тог периода, међутим, понела је нешто што ће јој касније променити живот – додир са јаванском културом, плесовима и егзотиком коју је Европа почетком двадесетог века обожавала.
Када је стигла у Париз, није дошла као славна жена. Дошла је као разведена Холанђанка без новца и без јасне будућности. Али Маргарета Зеле је схватила нешто што ће касније постати правило модерног доба: понекад је прича коју људи желе да чују вреднија од истине. Тако је рођена Мата Хари.
Тврдила је да потиче са Истока, да је одрасла окружена древним мистеријама и да је обучавана у храмским плесовима. Велики део те приче био је измишљен, али публици то није било важно. На европским позорницама појављивала се у раскошним костимима инспирисаним Азијом, изводећи плесове који су били мешавина театра, маште и сензуалности. Убрзо је постала једна од најпознатијих жена Европе.
Међутим, слава је имала и другу страну. Официри, дипломате, индустријалци и аристократе били су део њеног круга познаника. Путовала је између држава, често прелазећи границе које су за обичне људе биле затворене. Као држављанка неутралне Холандије могла је да се креће слободније од већине Европљана током рата. У мирнодопским условима то би је чинило занимљивом. У ратним условима постало је довољно да изазове сумњу.
Када је ухапшена почетком 1917. године, француске власти су је представиле као опасног немачког агента. Јавности је понуђена прича која је звучала као роман: заводница која је својом лепотом извлачила тајне из генерала и слала их непријатељу. Суд је прихватио ту причу. Новине су је радо преносиле. Али докази су били далеко мање убедљиви од легенде која се око ње створила. Чак и данас многи историчари сматрају да никада није показано да је поседовала информације које су могле значајно утицати на ток рата.
Ту се открива занимљив механизам читаве приче. Мата Хари није била само оптужена за шпијунажу. Она је представљала све оно што је узнемиравало конзервативно друштво тог времена: странкињу, разведену жену, сексуално независну особу која није прихватала правила која су важила за већину жена. У тренутку када је Француска тражила кривца за поразе, она је била идеалан избор. Довољно позната да привуче пажњу јавности и довољно различита да нико не пожури у њену одбрану.
Стрељана је 15. октобра 1917. године у Венсену код Париза. Имала је четрдесет једну годину. Према најпоузданијим извештајима, одбила је повез преко очију и мирно стала пред стрељачки вод. Али оно што је уследило показало се снажнијим од саме пресуде.
Временом је стварна Маргарета Зеле почела да нестаје из сећања, а њено место заузела је легенда. Данас име „Мата Хари“ више није име једне жене. То је симбол. Архетип тајанствене заводнице, шпијунке која наводно мења ток историје из сенке.
Иронија је у томе што је можда управо суд који је покушао да је уништи створио бесмртну причу. Да је умрла као заборављена плесачица, историја би је вероватно одавно прогутала. Овако је постала нешто много веће од себе саме – жена чији је мит преживео све доказе, све архиве и све покушаје да се утврди шта је заиста била.