Када је 17. јула 1984. године са космодрома Бајконур лансиран свемирски брод „Сојуз Т-12”, светски медији су знали да Москва спрема нешто велико. Недељу дана касније, 25. јула, Светлана Савицкаја је закорачила у отворени свемир, провевши три сата и тридесет пет минута изван летелице „Саљут 7”.
Овај историјски потез у аналима поп-културе често се бележи као још један тријумф совјетског феминизма. Међутим, иза тог површног слоја романтизоване тривијалности крије се напета хладноратовска драма изнуђена шпијунским подацима, као и лична борба једне застрашујуће способне жене против дубоко укорењеног патријархата унутар саме совјетске свемирске елите.
Да бисмо разумели дубину овог парадокса, морамо погледати иза кулиса совјетског свемирског програма. Након што је Валентина Терешкова 1963. полетела као прва жена у свемиру, совјетски шефови су „штиклирали” ту кућицу у пропагандном рату и практично затворили врата женама на наредних двадесет година.
Космонаутика је остала мушки клуб. Али, почетком осамдесетих, совјетска обавештајна служба сазнаје да НАСА планира да пошаље Американку Кетрин Саливен у шетњу отвореним свемиром. Москва није могла да дозволи да тај историјски поен оде Вашингтону. Извукли су Светлану Савицкају из резервног састава и наредили: мораш бити прва, пре Американаца.
Светлана није била обичан пион у овој геополитичкој партији шаха. Она је била ћерка совјетског маршала авијације, али је сваки свој орден зарадила сама.
Пре него што је постала космонаут, била је светски шампион у акробатском летењу и тест-пилот која је летела на надзвучним Миговима брзинама преко 2.600 километара на час. Када је први пут стигла у свемирску станицу 1982. године, мушке колеге су је дочекале са ироничним опаскама, остављајући јој кецељу уз коментар да „кухиња чека”.
Светлана их је погледала и хладнокрвно одбрусила да ће кување обављати они, док ће она радити свој посао. Својом бруталном професионалношћу брзо их је ућуткала. Светлана 1984. године није изашла из летелице само да би махала камерама. Њен задатак је био екстремно ризичан научни експеримент.
Она и њен колега Владимир Џанибеков изнели су у отворени свемир уређај УРИ – тежак, експериментални ручни апарат са којим су морали да секу, заварују и пале металне плоче у условима потпуног вакуума и екстремних температурних разлика. Једна једина искра која би пробила њено свемирско одело значила би тренутну смрт. Док су милиони гледали слику жене која лебди изнад Земље, она је у тешким, крутим рукавицама контролисала пламени млаз на температури од неколико хиљада степени. Успела је без иједне грешке.
Светлана Савицкаја је својим радом доказала да женско тело и ум подносе тежак физички рад у свемиру једнако добро, ако не и боље од мушкараца.
Али чим је пропагандни рат против НАСА-е завршен (Кетрин Саливен је прошетала свемиром само неколико месеци касније), Совјетски Савез се брзо вратио својим старим навикама. Савицкаја је требало да командује потпуно женском посадом Сојуза, али је та мисија отказана због недостатка средстава и политичке воље.
Светлана Савицкаја нас подсећа на то да су највеће баријере често лакше премостиве у суровом вакууму свемира него у уским свестима људи на Земљи. Оставила нам је у аманет сећање на онај јулски дан када је једна жена, окружена црнилом космоса и хладноћом Хладног рата, са брусилицом у руци редефинисала границе људских могућности, док су њени мушки коментатори код куће и даље расправљали о томе коме припада кухиња.