Када је 17. јула 1967. године у једној болници у Њујорку од рака јетре умро Џон Колтрејн, свет је изгубио човека који је саксофон претворио у инструмент духовне проповеди. Његов албум A Love Supreme и данас се сматра једним од највећих ремек-дела у историји музике – монументална, интензивна звучна молитва која превазилази жанрове.
Међутим, иза тог статуса џез божанства крије се мрачна, дубоко потресна психолошка фиока. Тај албум, као и цела Колтрејнова каснија каријера, нису били плод мирне уметничке еволуције, већ очајнички крик човека који је успео да побегне из пакла хероинске зависности и пронађе сопствено спасење кроз чист, физички бол детоксикације.
Да бисмо разумели тежину тог спасења, морамо се вратити у средину педесетих година, када је Колтрејн био на самом дну. У то време, џез сцена је била немилосрдно натопљена тешким дрогама. Колтрејн, тада млади и несгурни тенор-саксофониста, био је толико дубоко у канџама хероина и алкохола да је постао потпуно дисфункционалан. Свирао је у бенду славног Мајлса Дејвиса, али је због зависности каснио на пробе, појављивао се у поцепаној одећи и заспао би усред наступа на бини.
Кулминација се догодила у пролеће 1957. године, када је Дејвису пукао филм: након једног очајног концерта, Милес је физички насрнуо на Колтрејна, ударио га и избацио из бенда. То је био шамар који је Трејна спустио на само дно егзистенцијалног понора.
У мају 1957. године, понижен и одбачен, Колтрејн одлази у Филаделфију, у кућу своје мајке. Закључава се у малу спаваћу собу на спрату, саопштивши породици да му не доносе ништа осим воде. Ту, у четири зида, почиње суров, хладан процес „скидања” са хероина – без лекова, без лекара, кроз чисту грозницу, халуцинације, неконтролисано дрхтање и крикове.
Током те језиве недеље, док се тело распадало под апстиненцијалном кризом, Колтрејн је касније тврдио да је доживео оно што ће назвати „духовним буђењем”. У том мраку сопственог пакла, обећао је Богу да ће, ако преживи, његова музика постати средство којим ће људе чинити срећним и кроз које ће славити живот.
Када је након седам дана изашао из те собе, Колтрејн је био потпуно други човек. Никада више у животу није узео хероин ни алкохол. Нагло се посветио фанатичном вежбању – свирао је саксофон по десет или дванаест сати дневно, све док му усне не би прокрвариле. Џез за њега више није био забава, техника или посао по клубовима; постао је религиозни чин, свети занат преживљавања.
Његов звук је одједном добио ту нову, застрашујућу оштрину, брзину и дубину коју су критичари назвали „sheets of sound” (слојеви звука) – као да је покушавао да кроз инструмент избаци све демоне који су му остали у плућима.
Најдубљи парадокс живота Џона Колтрејна лежи у томе што је његова највећа музичка победа истовремено била и његова смртна пресуда. Године бруталног конзумирања алкохола и хероина током младости трајно су оштетиле његову јетру. Иако је десет година живео потпуно чисто и спиритуално, тело је запамтило ране. Умро је млад, у четрдесетој години, на врхунцу стваралачке снаге. Али тих десет година које је „купио” у оној закључаној соби у Филаделфији промениле су историју музике заувек.
Када данас слушате A Love Supreme, ви заправо не слушате само савршено укомпоноване џез акорде. Ви слушате далеки ехо оне собе из 1957. године. Човека који је прошао кроз сопствени пакао, укротио своје демоне и из тог мрака изнео најчистију светлост коју саксофон може да произведе. То је прича о томе да уметност понекад захтева да будете сломљени до кости, како би кроз те пукотине на крају произашло нешто заиста божанско.