Када су 17. јула 1998. године кроз врата Саборне цркве Петра и Павла у Санкт Петербургу уношени ковчези са посмртним остацима цара Николаја II, царице Александре и три њихове ћерке, Русија је присуствовала сцени која је деловала као визуелни повратак у 1917. годину.
Након тачно осамдесет година лежања у безименој, пливајућој јами у шуми Поросенков лог код Јекатеринбурга, царске кости су коначно легле у гробницу својих предака. Савезне заставе, царски орлови и црквени хорови креирали су слику коначног националног помирења. Међутим, иза тог величанственог слоја државног пијетета, крио се дубоки, готово цинични парадокс политичке елите деведесетих, персонификован у лику човека који је стајао у првом реду – председника Бориса Јељцина.
Да бисмо разумели дубину овог парадокса, морамо погледати биографију самог Бориса Јељцина и једну стару партијску наредбу из 1977. године. Двадесет и једну годину пре ове сахране, Јељцин је био моћни први секретар Обласног комитета Комунистичке партије у Свердловску (како се Јекатеринбург тада звао).
Из Москве је тада стигло наређење да се Ипатијева кућа – место где су Романови брутално стрељани, сруши до темеља, како не би постала место ходочашћа за антисовјетске елементе. Јељцин је ту наредбу извршио брзо и ефикасно; кућа је преко ноћи сравњена са земљом под гусеницама булдожера. Човек који је 1977. физички брисао сећање на грех бољшевика, 1998. је стајао изнад ковчега истих тих жртава, позивајући нацију на покајање.
Ту долазимо науке, ДНК анализе и дубоког неповерења. Кости које су сахрањене тог врелог јулског дана прошле су кроз најмодерније генетичке тестове тог доба, укључујући и узорке крви принца Филипа, британског војводе од Единбурга, који је био близак рођак царице Александре.
Иако је наука са сигурношћу од 99% потврдила да је реч о Романовима, Руска православна црква је одбила да званично призна аутентичност остатака. За Цркву, процес је био сувише брз, сувише вођен секуларном политиком Едварда Радзинског и Јељцинове владе. Због тога је Патријарх Алексије II бојкотовао сахрану, а свештеник који је водио службу ковчеге није смео да ослови именима, већ их је сахранио као „хришћанске жртве из Јекатеринбурга”. Царски идентитет је чак и на самртном одру био предмет политичке трговине.
Психолошки слој Јељциновог говора тог дана открива праву природу овог догађаја. Он је изговорио речи које су биле потребне рањеној, економски девастираној Русији деведесетих: „Сви смо криви за овај злочин. И они који су га починили, и они који су деценијама ћутали.”
То је био покушај да се кроз сахрану једне династије симболички сахрани и цела крвава совјетска прошлост, како би се Јељцинова „нова Русија” представила као легитимни наследник старе европске царевине. Била је то употреба мртвих за легитимизацију живих.
Најдубљи парадокс овог 17. јула лежи у чињеници да ова сахрана није затворила фиоку историје, већ је само отворила ново поглавље у митологизацији Романових. Двадесет година касније, на месту где је Јељцин срушио Ипатијеву кућу, данас стоји огромни Храм на Крви, а Романови су у међувремену проглашени за свеце-мученике.
Осамдесет година након што су бачени у шумско блато са намером да буду заувек избрисани из памћења, Николај II и његова породица су се вратили у Санкт Петербург не као поражени владари, већ као најмоћније политичко и духовно оружје модерне Русије.
Те 1998. године, док су плотуни одјекивали изнад Неве, свет је схватио да у Русији прошлост никада није мртва. Она је само чекала свој ред на шалтеру погребног предузећа, спремна да се врати на престо чим историјске околности затраже стару круну натраг.