Све је почело од једног царског декрета и једне велике државне кризе. Година је 1869, Француска се налази на ивици рата са Пруском, а њени градови су преплављени сиромашним радницима које је индустријска револуција довукла у фабрике.
Цар Наполеон III имао је озбиљан проблем: путер, главни извор масти у исхрани војника и радничке класе, постао је безобразно скуп, редак и брзо се кварио у војним коморама. Наполеон је зато расписао конкурс, обећавајући богату новчану награду ономе ко пронађе јефтину, дуготрајну замену за путер.
На овај изазов одговорио је Иполит Меж Морис, талентовани и помало занесени француски хемичар. У својој лабораторији у близини Париза, Морис је кренуо да експериментише са говеђим лојем, млеком и водом. Мешајући ове састојке под одређеним притиском и температуром, успео је да добије глатку, беличасту масу.
Када је патентирао свој производ, назвао га је „олеомаргарин”. Име је извео из грчке речи margarites, што значи „бисер”, јер су капи ове нове масти у његовим епруветама сијале карактеристичним, бисерним сјајем. Свет је те године упознао маргарин.
Међутим, иза овог хемијског тријумфа брзо се развио суров економски и друштвени рат. Традиционални произвођачи млека и путера широм света доживели су појаву маргарина као смртну пресуду. Почела је деценијама дуга кампања блаћења новог производа. У Сједињеним Америчким Државама, моћни путарски лоби је издејствовао законе који су забрањивали да се маргарин фарба у жуто – морао је да се продаје у својој природној, непривлачној белој боји, а у појединим државама попут Вермонта и Њу Хемпшира, закон је чак налагао да маргарин мора бити офарбан у розе.
Ипак, оно што ову причу чини дубљом од пуког трговинског сукоба јесте парадокс масовне исхране сиромашних слојева. Морисова примарна намера била је дубоко хуманитарна и практична: желео је да створи храну која ће спречити масовну глад подхрањеног становништва, пружајући им јефтине и доступне калорије. У томе је и успео. Маргарин је постао погонско гориво радничке класе током касног 19. и почетка 20. века, посебно у време светских ратова када је прави путер био чист луксуз.
Али ценећи брзину и јефтину производњу, човечанство је направило компромис који ће испливати на површину деценијама касније. Оно што је почело као спас од глади, каснијом индустријализацијом и увођењем хидрогенизованих биљних уља претворило се у извор трансмасти и тему бескрајних дебата о здрављу.
Иполит Меж Морис је, попут многих проналазача тог доба, доживео класичну судбину занатлије у свету крупног капитала. Продао је свој патент једној великој холандској компанији за релативно малу суму новца. Док је маргарин освајао планету и прерастао у индустрију вредну милијарде, Морис је 1880. године преминуо у Паризу у потпуном сиромаштву и забораву. Човек који је нахранио милионе сиромашних, отишао је са овог света без пребијене паре, остављајући нам у аманет производ који нас је спасио од празног стомака, али нас и подсетио да јефтина решења великих криза увек носе скривено значење.