На леденом Антарктику, Адели пингвини су развили прави капиталистички систем заснован на трговини и валути, а њихов новац су – каменчићи. Пошто граде гнезда од ретких каменова како би јаја заштитили од отопљеног леда, крађа каменчића из суседних гнезда је свакодневна појава. Међутим, научници су забележили још фасцинантније друштвено понашање: поједине усамљене женке нуде односе мужјацима из суседних гнезда у замену за неколико квалитетних каменчића. Након „трансакције“, женка узима свој плаћени камен, односи га у своје гнездо и наставља посао.
Када замислимо сурове, ледене пустоши Антарктика, последња ствар на коју бисмо помислили јесте сложен економски систем заснован на законима понуде, потражње и трговине. Међутим, Адели пингвини (Pygoscelis adeliae) развили су управо то – праве капиталистичке односе у којима се вредност мери у сасвим специфичној валути: глатким, оштрим каменчићима. Истраживања која је током деведесетих година прошлог века покренула чувена британска научница др Фиона Хантер са Универзитета у Кембриџу шокирала су светску јавност када су открила до које мере ови птичји становници Јужног пола иду у својим тржишним трансакцијама.
Све почиње из чисте биолошке нужде и архитектуре њихових станишта. Када дође време за парење, Адели пингвини морају да изграде гнезда на голом камену како би заштитили своја будућа јаја од ледене воде која тече када почне отапање снега. Пошто су глатки каменчићи у антарктичким колонијама изузетно ретка и драгоцена роба, борба за њих је немилосрдна. Крађа грађевинског материјала из суседних гнезда, док комшија не гледа, представља уобичајену свакодневну праксу. Али, управо у том хаосу, природа је развила још интригантнији облик друштвеног понашања који укључује оно што су биолози званично назвали „проституцијом у животињском царству“.
Током својих дугих посматрања колоније на острву Рос, др Хантер је приметила необичан феномен. Поједине женке, које су већ у сталним везама и имају своја гнезда, напуштале би своје партнере на кратко и одлазиле у делове колоније где живе усамљени мужјаци који тек покушавају да изграде своје љубавне тврђаве. Женка би пришла таквом мужјаку, извела специфичан ритуал удварања са повијањем главе и понудила му интимни однос.
Након кратке „трансакције“, усамљени мужјак би дозволио женки да изабере најбољи и највећи камен из његовог гнезда. Женка би га узела у кљун, брзо одшетала назад до свог званичног партнера и уградила га у породично гнездо. Интересантно је да се неке од ових женки нису заустављале на једном камену; оне би се враћале истом или другим усамљеним мужјацима и по неколико пута како би комплетно опремиле свој дом.
Још фасцинантнији детаљ који су истраживачи забележили јесте чињеница да су поједине изузетно лукаве женке успеле да „преваре систем“. Оне би извеле комплетан ритуал удварања, усамљени мужјак би се потпуно распремио очекујући однос, а женка би у том тренутку затишја само зграбила камен и побегла пре него што је до самог парења уопште и дошло. Мужјаци, изненађени овим потезом, углавном нису трчали за њима нити показивали агресију.
Ова студија, која је касније детаљно описана у научним часописима, покренула је велике дебате међу еволуционим биолозима. Иако са људске тачке гледишта ово понашање делује шокантно, у суровом екосистему Антарктика оно има савршено логично оправдање. Женке на овај начин доносе директну корист свом сталном партнеру и будућем потомству, обезбеђујући да гнездо буде више, сувље и сигурније од хладноће, што директно повећава шансе да се млади пингвини успешно излегу и преживе прве недеље живота. Капитализам на леду можда изгледа хладнокрвно, али је у свету Адели пингвина ово врхунска стратегија за опстанак.