У лето 1953. године, у самом срцу Кремља, одиграла се сцена која је годинама деловала незамисливо. Наоружани официри ушли су у просторију у којој је седео један од најмоћнијих људи Совјетског Савеза. Није био председник државе. Није био маршал Црвене армије. Није био генерални секретар партије. Али деценијама је био човек чијег су се имена плашили милиони.
Када су му пришли и саопштили да је ухапшен, наводно је остао запањен. Неки сведоци су касније тврдили да је покушао да протестује, други да је молио за живот. Истина је вероватно заувек остала иза зидина Кремља. Једно је сигурно. Тог дана завршена је каријера Лаврентија Берије, човека који је годинама надгледао апарат страха какав је ретко виђен у модерној историји. Само неколико месеци раније изгледало је да би могао постати нови владар Совјетског Савеза. Уместо тога, нестао је готово преко ноћи.
Од сиромашног дечака до господара тајне полиције
Лаврентиј Берија рођен је 1899. године у сиромашној сеоској породици у Абхазији, тада делу Руског царства. Као младић показивао је интелигенцију, амбицију и способност да се прилагоди политичким ветровима који су потресали Русију почетком двадесетог века.
После Октобарске револуције прикључио се бољшевицима и постепено напредовао у редовима новог режима.То није било време када су људе на врх доводили харизма или популарност. Било је то време у којем су опстанак и напредовање зависили од лојалности, суровости и способности да се уклоне противници. Берија је поседовао све те особине.Током двадесетих и тридесетих година постао је један од најпоузданијих људи Јосифа Стаљина. Управо та блискост са совјетским диктатором отвориће му врата ка самом врху власти.
Када је 1938. године преузео руководство НКВД-а, претече каснијег КГБ-а, Берија је већ имао репутацију човека који уме да обави „прљаве послове“.
Совјетски Савез је тада живео у сенци Велике чистке. Хиљаде људи већ су биле ухапшене, протеране или погубљене. Али иако су најкрвавије фазе чистки биле у току пре његовог доласка на чело службе, Берија је постао лице система који је ширио страх кроз читаву државу.
Под његовим надзором радиле су мреже затвора, истражних центара и радних логора познатих као Гулаг. Милиони људи прошли су кроз тај систем. Довољна је била једна дојава комшије, погрешно изговорена реченица или сумња да неко није довољно лојалан држави. Ноћу би се зачула куцања на вратима, а многи који су одведени никада се нису вратили.
У совјетском друштву појавила се изрека да се људи не плаше само власти – плаше се и самог помињања Беријиног имена.
Наравно, као и код многих историјских личности, део прича које су кружиле био је преувеличан. Али чак и када се одбаце легенде, остаје чињеница да је Берија био један од кључних људи репресивног апарата који је обликовао животе милиона.
Посебна врста моћи коју је Берија поседовао није долазила само из функције. Долазила је из информација.
Тајна полиција је прикупљала податке о свима – генералима, министрима, научницима, партијским функционерима, па чак и члановима најужег државног руководства. Док су други политичари располагали армијама или министарствима, Берија је располагао тајнама. А у диктатурама су тајне често вредније од тенкова. Многи високи функционери знали су да у архивама постоје досијеи који могу уништити њихове каријере или их послати у затвор. Због тога су га се истовремено плашили и они који су му били колеге.
Архитекта совјетске атомске бомбе
Иако се његово име данас најчешће везује за репресију, Берија је играо и важну улогу у једном од најзначајнијих технолошких пројеката двадесетог века.
После Другог светског рата Стаљин му је поверио надзор над совјетским нуклеарним програмом. Задатак је био јасан. Совјетски Савез морао је што пре да развије атомску бомбу и стигне Сједињене Државе. Берија је мобилисао огромне ресурсе, научнике, индустрију и обавештајне мреже. Комбинацијом домаћег научног рада и шпијунаже совјетски програм напредовао је великом брзином. Када је СССР 1949. успешно тестирао своју прву атомску бомбу, Берија је постао још моћнији.
Изгледало је да његов успон нема краја. А онда је 5. марта 1953. године умро Јосиф Стаљин. За Совјетски Савез то је био потрес раван земљотресу. Деценијама је све било организовано око једног човека. Сада је тај човек нестао. Одмах је почела борба за власт. У тој борби Берија је у почетку изгледао као фаворит.
Контролисао је безбедносни апарат. Имао је огроман утицај. Познавао је све тајне режима. Многи су веровали да ће управо он постати нови господар Совјетског Савеза. Међутим, постојао је један проблем. Његове колеге су га се плашиле. Превише.
Током пролећа 1953. године у врху совјетског руководства формирао се необичан савез. Људи који су се годинама међусобно надметали одједном су пронашли заједнички интерес. Берија мора бити уклоњен. Међу главним организаторима налазио се Никита Хрушчов, човек који ће касније постати нови лидер СССР-а. План је био изузетно ризичан. Ако би Берија сазнао за заверу пре него што буде спроведена, завереници би вероватно завршили у затвору или пред стрељачким водом. Зато је све морало бити изведено брзо. И потпуно тајно.
Дан када је страх променио страну
У јуну 1953. године Берија је позван на састанак највишег државног руководства. Све је изгледало уобичајено. Онда су се врата отворила. У просторију су ушли војни официри. Оптужен је за издају, злоупотребу власти и заверу против државе. Човек који је годинама слао друге у затвор, сада се нашао на њиховом месту.
Деценијама су кружиле различите верзије онога што се догодило тог дана. Неки су тврдили да је био шокиран. Други да је покушао да се брани. Трећи да није могао да верује да су се његови дотадашњи савезници окренули против њега. Како год било, исход је био исти. Берија је одведен. И више се никада није вратио на политичку сцену.
Следећих месеци држан је у тајности. Совјетска јавност није знала шта се дешава. Гласине су се шириле земљом. Неки су мислили да је смењен. Други су веровали да припрема повратак.
Истина је била много једноставнија. Његова судбина већ је била одлучена. Крајем 1953. године осуђен је на смрт и погубљен. Човек који је годинама одлучивао о туђим животима дочекао је исти крај као многи људи које је његов систем уништио.
Мало је личности двадесетог века које изазивају толико контроверзи као Лаврентиј Берија. За неке је био способан организатор и један од кључних људи совјетске индустријске и војне моћи. За већину историчара остаје симбол репресивног апарата који је милионе људи држао у страху. Али можда је најупечатљивији део његове приче сам крај.
Деценијама је деловао као човек који зна све, види све и контролише све. Људи су шапутали његово име. Плашили су га се генерали, министри и обични грађани. А онда је једног дана ушао на састанак као један од најмоћнијих људи на свету. И из њега изашао као затвореник. То је једна од оних историјских прича које подсећају да у системима изграђеним на страху нико није заиста безбедан. Па ни човек који је страх претворио у своје најјаче оружје.