Данас, 30. јуна по новом календару (односно 17. јуна по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије. О житију светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, као и преподобног Пиора, за наш портал говорио је свештеник Ђорђе Ковљен.
Хришћанско васпитање на персијском двору
Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил били су људи од великог угледа, али пре свега чврсте вере. Отац Ђорђе на почетку разговора истиче њихово порекло и значај породичног васпитања које је утабало пут њиховом страдалништву и светости: „Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил рођена су браћа, Персијанци. Мајка им беше хришћанка и сами беху васпитани у духу хришћанства и крштени. Они су били чиновници на двору код цара Аламандара Персијског.”
Изасланство и одбијање паганских жртава
Њихова оданост Христу нашла се на највећем испиту када су послати у важну дипломатску мисију. Свештеник Ковљен детаљно описује како је сусрет са византијским владарем постао тренутак њиховог највећег сведочења вере: „Једном приликом посла их цар као људе од поверења да преговарају са Цариградом и одоше код цара Јулијана Одступника. Цар примивши ова три младића и изасланике персијске, зготови неко весеље и свечаност у њихову част и нареди да се приносе жртве идолима.”
Међутим, светска слава и царске почасти нису могле да поколебају ову тројицу браће. Отац Ђорђе посебно наглашава њихову храброст да се отворено супротставе моћном владару у страној земљи: „Ови момци, пошто беху хришћани, нису хтели да присуствују тим свечаностима. Позва их цар и нареди да и они принесу жртве, на шта они одбише, и цар их баци на муке.”
Мученичка смрт и казна Јулијана Одступника
Због свог непоколебљивог одбијања да се одрекну Христа и поклоне идолима, браћа су поднела страшна страдања, не пристајући ни на какве компромисе са својом савешћу. „После мучења уби их цар и пострадаше за веру у Христа,” подсећа отац Ђорђе на њихову коначну овоземаљску жртву којом су задобили вечност. Ипак, ова неправда није остала некажњена. Њихова мученичка смрт покренула је догађаје који су довели до самог краја владавине цара прогонитеља. Свештеник Ковљен завршава ово предање описујући како је Божија правда убрзо сустигла Јулијана Одступника: „Када персијски цар чу шта се деси, он подиже војску и крене на Византију. Јулијан Одступник крене сав уверен у победу. Порази га персијски цар и погину у битки овај отпадник Јулијан.”
Преподобни Пиор заузима значајно место међу пустињским оцима.
Отац Ђорђе истиче његову рану преданост Богу и невероватан подвиг у мисирској пустињи, где је свој живот у потпуности подредио духовном усавршавању. Његов однос према свакодневним потребама био је строг и несвакидашњи, о чему свештеник каже: „Рано се предао подвигу и удаљио у мисирску пустињу. Кажу да никада није сео да једе, већ је управо сваки пут јео стојећи или нешто радећи. Кад су га питали зашто, каже: ‘Нећу да ми јело буде рад, него да ми буде успутна ствар’.“
Лекција о неосуђивању: Џакови песка
Свештеник Ковљен посебно наглашава догађај који осликава огромну духовну мудрост овог светитеља. Када су га једном приликом позвали да буде судија на суду код једног брата кога су оптужили за неки преступ, Преподобни Пиор је уместо речи осуде пружио ванвременску лекцију из смирења: „Он тада дође носећи један џак песка на леђима и једну малу врећицу песка на прсима. Када га упитаху шта је то што носи, он каже: ‘Ово на леђима, велики џак песка, то су моји греси које не видим, а ово на прсима, то су греси брата мога кога ја треба да судим’.“
Снага покајања и мирна кончина
Овај јединствени и сликовити приказ сопствене грешности насупрот туђој, моментално је деловао на све присутне. Отац Ђорђе описује како је овај поступак донео мир и искрено покајање међу братијом: „Сви се покајаше и отпустише онога монаха.“
Свој овоземаљски живот, који је постао трајни пример неосуђивања и дубоке вере за све будуће генерације хришћана, овај светитељ завршио је у дубокој старости. Како свештеник закључује о његовом уснућу: „Упокојио се у стотој години живота, у четвртом веку.“