Средином шездесетих година будућност је имала врло конкретан облик. Била је бела, глатка, геометријска и хладна. Мирисала је на пластику, метал и нове машине. Људи су веровали да ће XXI век личити на унутрашњост свемирског брода. И нико ту фантазију није обликовао тако снажно као Pierre Cardin.
Он није само правио одећу. Он је дизајнирао психолошку слику будућности.
Док су претходне генерације моде наглашавале елеганцију, статус и традицију, Карден је радио нешто потпуно друго. Његове колекције изгледале су као да припадају свету који још не постоји. Кружни отвори, оштре линије, кациге, винил, синтетички материјали, чизме које више подсећају на астронаутску опрему него на високу моду – све је деловало као униформа цивилизације која тек долази.
И то није било случајно. Шездесете године живеле су у необичној мешавини страха и еуфорије. Хладни рат је производио сталну сенку нуклеарне катастрофе, али истовремено и опсесију технологијом. Совјетски Савез шаље Гагарина у свемир. Америка припрема мисије на Месец. Телевизори у дневним собама преносе ракете, лабораторије и нове машине које делују као реквизити из научне фантастике.
Будућност је одједном постала масовна култура. Људи више нису маштали о далеком сутра. Имали су осећај да га гледају уживо.
Карден је то разумео брже од већине дизајнера. Схватио је да мода више неће бити само питање лепоте, него визуелни језик епохе. Његова одећа није покушавала да улепша прошлост. Покушавала је да припреми људе за свет који долази.
Зато његове ревије понекад делују мање као модни догађаји, а више као футуристичке церемоније. Манекени не изгледају као људи из свакодневног живота. Изгледају као становници новог друштва. Као да је неко покушао да дизајнира човека за технолошко доба.
То је био тренутак када је XX век веровао да прогрес има естетику.
Данас је тешко разумети колико је тај оптимизам био снажан. После Другог светског рата Запад је живео у уверењу да ће технологија решити готово све: болести, сиромаштво, транспорт, комуникацију, чак и људско понашање. Архитекте су цртале градове будућности. Индустријски дизајнери су редизајнирали кућне апарате као да припадају свемирским базама. А мода је почела да облачи људе за живот који још није постојао.
Карден је био један од првих који је схватио и нешто много важније: будућност мора да се продаје као сан.
Зато је постао глобални бренд пре него што је то постало уобичајено. Његово име завршило је на парфемима, намештају, аутомобилима, оловкама, коферима, ресторанима. Данас се то чини нормалним, али у то време било је скоро шокантно. Карден није продавао само одећу. Продавао је осећај припадности модерном свету.
И управо ту лежи занимљив парадокс. Његова будућност никада није стварно стигла. XXI век није постао стерилан футуристички рај са геометријским оделима и градовима од хрома. Будућност коју су замишљале шездесете распала се на екране телефона, алгоритме, анксиозност и дигитални хаос. Данас технологија више нема јединствен визуелни стил. Нема велики оптимистички дизајн будућности. Савремени свет изгледа као мешавина свих епоха истовремено.
Зато Карденове старе колекције делују толико чудно и меланхолично. Оне нису само мода. Оне су фосили једног времена у ком је човечанство искрено веровало да сутрашњица може да се нацрта.