Прича о псима који нагињу главу заправо је спој неколико занимљивих научних истраживања која су кружила светским медијима. Главна ствар је у томе што пси не покушавају само да изгледају слатко, већ стварно улажу озбиљан напор да нас схвате. Интересантно је да ову навику немају све куце подједнако; истраживања показују да расе са дужим њушкама, попут немачких овчара, шкотских овчара или ретривера, нагињу главу знатно чешће него расе са равним лицем попут пагова или француских булдога, што одмах отвара питање како анатомија диктира њихову комуникацију са људима.
Први разлог је чисто техничке природе и тиче се управо поменуте анатомије. Познати канадски професор и стручњак за психологију паса, др Стенли Корен, спровео је 2015. године велико истраживање које је обухватило чак 571 власника паса.
Он је открио да пси имају дугачке њушке које им буквално заклањају поглед на доњи део нашег лица, пре свега на уста. Када им причамо, они накриве главу да би померили њушку из видног поља и боље видели наше изразе лица, јер из њих читају емоције. Коренова студија је показала да је чак 71 посто паса са истакнутом њушком редовно нагињало главу, док је код паса са пљоснатим лицем тај проценат пао на 52 посто, што јасно потврђује ову визуелну теорију.
Други разлог је слух. Иако чују далеко боље од нас, ушне шкољке су им постављене другачије. Нагињањем главе они заправо подешавају угао под којим звук улази у ухо како би тачно лоцирали одакле глас долази и издвојили познате речи из остатка наше приче.
Посебно је занимљиво што су поједини еволуциони биолози приметили да пси који имају спуштене и клемпаве уши, попут кокер шпанијела или басета, нагињу главу у нешто другачијем ритму како би физички померили ушну шкољку и ослободили ушни канал за бољи пријем звучних таласа.
На крају, ту је и когнитивни део који су научници са Универзитета Елте у Будимпешти недавно, крајем 2021. године, конкретно доказали. Тим који је предводила др Шани Дрори проучавао је групу паса током три месеца кроз тестирање препознавања назива играчака.
Истраживања су показала да они пси који важе за паметније или брже у „капирању“, које су научници назвали „обдарени пси“, много чешће нагињу главу – чак у 43 посто случајева у поређењу са свега два посто код просечних паса. То значи да је тај покрет заправо спољни знак појачане менталне концентрације.
Пас у том тренутку у својој глави активно претура по фиокама памћења и повезује реч коју је управо чуо са сликом конкретног предмета у меморији.
Наравно, целу ствар додатно појачава и наша реакција кроз процес који се у психологији зове позитивно условљавање. Кад год пас то уради, ми се разнежимо, почешемо га или му дамо посластицу, па он брзо схвати да му се тај потез и те како исплати. Занимљиво је да су још у деветнаестом веку први природњаци, укључујући и самог Чарлса Дарвина у његовој књизи из 1872. године која се бавила изражавањем емоција код људи и животиња, приметили да животиње нагињу главу када покушавају да докуче нешто необично у својој околини. Данас, захваљујући модерној науци, знамо да је тај симпатични гест заправо врхунски спој биологије, пажње и жеље да нам удовоље.