Тог јутра, 28. јуна 1914. године, Сарајево није личило на град који стоји на ивици светског рата. Лето је већ било стигло у Босну. Улице су мирисале на прашину, коње, дуван и реку Миљацку која је споро текла испод мостова. Људи су излазили раније него обично јер је у град долазио човек чије је име носило тежину једне империје – аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд.
Али иза свечаних застава и војних униформи постојао је други град. Млађи, сиромашнији, нервознији. Град у коме су гимназијалци читали забрањене књиге, расправљали о револуцијама и маштали о свету у коме би велике царевине нестале као прашина после кише. Босна и Херцеговина је већ шест година била формално припојена Аустроугарској монархији, али је осећај окупације остао у ваздуху. За Беч, то је била периферија коју треба модернизовати. За многе младе људе у Сарајеву, то је био доказ да о њиховој судбини одлучују други.
Управо из тог осећаја рођена је „Млада Босна“, неформални покрет младих људи различитих националности које је повезивала иста ствар: уверење да историја може да се убрза метком.
Данас се често заборавља колико су припадници тог круга били млади. Неки су имали деветнаест или двадесет година. Живели су у времену у коме је Европа већ деценијама романтизовала револуционаре, атентаторе и националне борце. Од Русије до Балкана, политичко насиље није деловало као незамислив ужас, већ као један од језика епохе.
Гаврило Принцип био је тих, болешљив младић из сиромашне породице, али и човек кога је прожимала огромна унутрашња напетост. У генерацији која је одрастала под туђом влашћу, осећај личне безначајности често се претварао у потребу за великим историјским чином. Данас бисмо то можда назвали радикализацијом младих. Тада се то често називало идеализмом.
И сама посета Франца Фердинанда била је готово невероватно лоше организована. Надвојвода је у Сарајево дошао баш на Видовдан — датум који је код Срба носио огроман симболички набој још од Косовске битке 1389. године. За једне случајност, за друге политичка провокација. Колона аутомобила кретала се споро улицама града, практично без озбиљне заштите. Данас је тешко замислити да би наследник једне велике силе пролазио кроз напети град отвореним аутомобилом, док маса стоји на неколико метара од њега.
Први покушај атентата тог дана није успео. Један од завереника бацио је бомбу, али је она одскочила од аутомобила и експлодирала иза колоне. Настала је конфузија, људи су трчали, викали, полиција је хватала осумњичене. И ту долази један од најнеобичнијих тренутака модерне историје: уместо да напусти град, Франц Фердинанд одлучује да настави програм посете.
Неколико сати касније, због погрешног скретања возача, аутомобил престолонаследника зауставио се готово тачно испред Гаврила Принципа, који је у том тренутку мислио да је цела акција пропала. То је један од оних историјских тренутака који делују готово књижевно нестварно: човек који одустаје од мисије одједном види мету на неколико корака од себе.
Испалио је два хица. Један је погодио Франца Фердинанда у врат. Други Софију у стомак.
Постоји нешто језиво тихо у сведочењима о последњим минутима у аутомобилу. Франц Фердинанд је, према неким записима, понављао жени: „Софи, немој умрети. Остани жива због деце!“ У року од неколико минута обоје су били мртви.
Али прави ужас тог дана није био у томе што су убијене две особе. Прави ужас био је у томе што Европа као да је већ чекала разлог да експлодира.
Деценијама су велике силе правиле савезе, гомилале оружје, мериле страхове и амбиције. Национализам је растао свуда – у Бечу, Берлину, Петрограду, Паризу, Београду. Атентат у Сарајеву није створио ту напетост; он ју је активирао. Као варница у просторији пуној гаса.
Само месец дана касније почео је Први светски рат.
Оно што је посебно узнемирујуће јесте колико је цео механизам личио на модерне кризе. Један локални догађај постаје глобални окидач јер су системи већ преоптерећени страхом, савезима, медијском хистеријом и политичким сујетама. У том смислу, Сарајево 1914. није само историјски догађај. То је модел начина на који цивилизације улазе у катастрофу – не онда када се деси први проблем, већ онда када сви потајно очекују судар.
И ту лежи можда најнеобичнији слој читаве ове приче. Гаврило Принцип није могао да замисли ровове Француске, милионе мртвих, тенкове, гасне нападе, распад империја и свет који ће после 1914. изгубити веру у сопствени напредак. Као и многи млади револуционари тог доба, веровао је да један драматичан чин може променити историју у правцу слободе.
Историја је, међутим, често суровија од идеала људи који покушавају да је убрзају.