Тешко је замислити да је судбина једног од највећих царстава у историји света у најкритичнијем тренутку пала у руке човека који је рођен на ушћу Саве у Дунав, у тадашњем пограничном Сингидунуму. Ипак, управо то се догодило врелог лета 363. године нове ере, када је један драматичан преокрет на бојном пољу заувек променио ток римске историје и на престо довео Јовијана, јединог римског цара рођеног на тлу данашњег Београда.
Све је почело амбициозним и, испоставиће се, фаталним војним походом цара Јулијана, у историји познатог као Јулијан Отпадник. Јулијан је био фасцинантна, али контроверзна личност. Желео је да Римском царству врати стару славу, али и стару, паганску веру, покушавајући да потисне хришћанство које је ухватило дубок корен. Да би доказао своју моћ и учврстио ауторитет, у пролеће 363. године повео је огромну војску од око 65 хиљада војника дубоко у територију моћне Сасанидске Персије, на простор данашњег Ирака.
Поход је у почетку обећавао тријумф. Римљани су стигли до самих зидина персијске престонице Ктесифона. Међутим, персијски краљ Шапур Други применио је тактику спаљене земље. Уништавајући усеве и изворе воде, Персијанци су натерали римску војску на исцрпљујуће повлачење кроз сурову, врелу пустињу. Гладна, жедна и под сталним нападима брзе персијске коњице, римска армија се нашла у клопци.
Кључни тренутак одиграо се 26. јуна 363. године током Битке код Самаре. Персијанци су изненада напали римску позадину. Жељан борбе и уверен у своју нерањивост, цар Јулијан је улетео у метеж битке без оклопа, који је у журби заборавио да стави. У општем хаосу, једно копље је пробило његову утробу. Рана је била смртоносна. Јулијан је преминуо исте ноћи у свом шатору, остављајући војску без вође, усред непријатељске територије и на ивици потпуне пропасти.
Римско царство није смело да буде без цара ни један једини дан, нарочито не у ратној зони. Већ следећег јутра, 27. јуна, војни заповедници и високи званичници хитно су се састали да изаберу новог владара. Након што је неколико искусних генерала одбило круну, свестан тежине ситуације, избор је пао на тридесетдвогодишњег Флавија Јовијана.
Јовијан је до тог тренутка био заповедник царске гарде. За разлику од свог претходника Јулијана, Јовијан је био пре свега практичан војник, али и ватрени хришћанин. Његово порекло водило је са Балкана, из Сингидунума, где је рођен око 331. године. Његов отац Варонијан био је цењени римски генерал, што је Јовијану отворило врата војне каријере. Савременици су га описивали као крупног, снажног човека, веселе нарави, који је волео добру храну и вино, али који у том суровом тренутку није имао много избора.
Нови цар се суочио са немогућим задатком. Спасити војску од потпуног уништења било је важније од било каквог поноса. Да би извукао своје људе из персијског обруча, Јовијан је био приморан да потпише један од најсрамнијих мировних уговора у римској историји. Персијском краљу Шапуру предао је пет великих покрајина на истоку царства и пристао на понижавајуће услове, али је заузврат успео да безбедно врати преживеле војнике на римску територију.
Чим је преузео власт, Јовијан је одмах поништио све Јулијанове законе уперене против хришћана, враћајући цркви стара права и имовину. Ипак, његова владавина била је кратког даха. На путу ка Константинопољу, где је требало да званично преузме престо, Јовијан је заустављен у Дадастани, месту на граници Галатије и Битиније.
У ноћи 364. године, након свега осам месеци на престолу, тридесеттрогодишњи цар је пронађен мртав у свом кревету. Околности његове смрти остале су мистерија подложна теоријама завере. Неки извори тврдили су да се угушио од отровних испарења из новоомалтерисаних зидова собе у којој је спавао, док су други кривили угљен-моноксид из пећи која је грејала његове одаје током хладне зимске ноћи. Наравно, гласине о тровању никада нису утишане.
Иако је владао мање од годину дана и остао упамћен по тешком миру са Персијанцима, Београђанин на римском трону успео је да стабилизује царство у моменту када му је претио колапс и да трајно учврсти хришћанство као доминантну веру Римског царства.