Када су се Џон Фицџералд Кенеди и Жаклина Ли Бувије венчали 1953. године, Америка није добила само политички пар, већ почетак једне модерне бајке која ће касније постати позната под именом Камелот.
Њихова прича није била само хроника једног председничког мандата, већ пажљиво изграђена представа о идеалној америчкој породици, у којој је сваки покрет, свака хаљина и сваки говор имао своје место у стварању вечности.
Док је Џон, познат као Џек, био лице нове, виталне америчке политике, Џеки је била та која је Белој кући подарила дух европске префињености. Она није била само пратиља; 1961. године започела је опсежну рестаурацију председничке резиденције, претварајући је у живи музеј америчке историје. Њен чувени телевизијски обилазак Беле куће 1962. године пратило је 80 милиона људи, чиме је Џеки постала прва „прва дама“ која је моћ медија искористила за културну револуцију.
Један од најупечатљивијих тренутака њихове заједничке приче догодио се током посете Француској 1961. године.
Џеки је толико очарала тадашњег председника Шарла де Гола и француску јавност својим течним француским језиком и беспрекорним стилом, да је сам Кенеди на једној вечери изјавио: „Ја сам човек који је пратио Жаклину Кенеди у Париз“.
Тај тренутак је показао како је њихова приватност постала најјаче оруђе америчке дипломатије, док су иза кулиса водили борбу са Џоновим здравственим проблемима и теретом политичких криза попут оне на Куби 1962. године.
Ружичасти костим као неми сведок историје
Најтрагичније поглавље ове приче исписано је 22. новембра 1963. године у Даласу. Слика Џеки Кенеди у ружичастом „Шанел“ костиму, попрсканом крвљу свог супруга, постала је најпотреснији симбол краја једне ере. Њена одлука да не скине тај костим током полагања заклетве Линдона Џонсона у авиону, говорећи: „Хоћу да виде шта су урадили Џеку“, показала је њену невероватну снагу и свест о историјском тренутку чак и у највећем болу.
Након сахране, Џеки је била та која је у интервјуу за магазин „Life“ први пут употребила реч Камелот да опише њихово време у Белој кући, цитирајући омиљени мјузикл свог супруга. Тиме је запечатила начин на који ће свет памтити Кенедијеве – не као обичне политичаре, већ као краљевску породицу модерног доба. Њихова прича је подсетник на то како се лична храброст и јавни имиџ стапају у легенду која не бледи ни деценијама након што су светла позорнице угашена.
Мало је познато да је Џеки Кенеди била добитница почасне Еми награде за свој допринос очувању историјског наслеђа Беле куће. Она је била прва особа из председничких кругова која је ово признање добила за озбиљан истраживачки и естетски рад, а не за глумачки наступ. Такође, остало је забележено да је Кенеди скоро свако вече пре спавања слушао плочу са музиком из мјузикла „Камелот“, што је Џеки касније искористила да дефинише целу његову епоху.
Још једна фасцинантна појединост везана је за њихов први сусрет. Упознали су се 1952. године на једној вечери код заједничких пријатеља, где је млади сенатор био толико фасциниран Жаклином да је касније признао како никада није срео особу са таквом комбинацијом интелигенције и повучености.
Занимљиво је да је Џеки у то време радила као „фотограф-анкетар“ за једне новине у Вашингтону, зарађујући свега 42 долара недељно, не слутећи да ће убрзо постати најфотографисанија жена на планети.
На крају, вреди поменути да је Џеки била та која је инсистирала да се Кенедијева сахрана организује по узору на сахрану Абрахама Линкона. Сама је пронашла историјске књиге у библиотеци како би осигурала да сваки детаљ буде достојанствен и у складу са традицијом великих америчких председника.
Чак и у тренуцима када је цела нација била у шоку, њена урођена потреба за историјском тачношћу и естетским савршенством помогла је Америци да кроз тугу прође са достојанством.
Последња битка најфотографисаније жене света
Жаклина Кенеди Оназис преминула је у свом дому на Менхетну, 19. маја 1994. године. Њена смрт, баш као и њен живот, била је обележена достојанством и великом пажњом јавности.
Почетком 1994. године, Џеки је откривен облик рака крви који напада лимфне чворове. Иако је у почетку била оптимистична и подвргла се хемотерапији, болест је била изузетно агресивна и брзо се проширила на јетру и мозак.
Када је постало јасно да медицина више не може да јој помогне, Џеки је донела одлуку карактеристичну за њен снажан карактер. Тражила је да напусти болницу „Презибитеријан“ у Њујорку како би своје последње дане провела у свом стану на Петој авенији, окружена својом децом, Керолајн и Џоном Млађим, пријатељима и књигама које је толико волела.
Умрла је у сну, у 64. години живота. Њена смрт изазвала је талас туге широм Сједињених Америчких Држава и света. Сахрањена је на Националном гробљу Арлингтон, поред свог првог супруга Џона Кенедија и њихове двоје деце која су прерано преминула. На њеном гробу гори „вечни пламен“, исти онај који је она лично упалила три деценије раније, 1963. године.