Постоје утакмице које се памте по резултату. Постоје и оне које постану легендарне. Аргентина – Енглеска, Светско првенство 1986. у Мексику, била је нешто треће: фудбалска психодрама коју ни Холивуд не би смео да напише јер би деловала превише нереално.
На терену један човек висок тек нешто више од 160 центиметара. Дијего Армандо Марадона. Низак, здепаст, са фризуром која делује као да је случајно експлодирала, али са лоптом залепљеном за ногу као магнетом. И за мање од пет минута ушао је у историју са два гола која су потпуно супротна, а оба бесмртна.
Аргентина и Енглеска нису биле само фудбалски ривали. Само четири године раније водио се Фокландски рат. Политика, национални понос и тензије били су свуда око меча. Али на терену се није причало о дипломатији. Причало се о Марадони.
54.минут. Лопта одскаче у шеснаестерцу Енглеза. Голман Питер Шилтон излази напред, убедљиво виши од Марадоне. Делује као лака ситуација. А онда – хаос. Марадона скаче, подиже руку, лагано дира лопту и она улази у гол. Судија не види ништа. Гол важи.
Енглези полуде. Аргентинци славе. Снимци се врте. Свет гледа успорени снимак и схвата: човек је буквално дао гол руком на Светском првенству. Када су га касније питали шта се догодило, Марадона је са савршено озбиљним лицем изјавио: „Мало Марадонином главом, мало Божјом руком.“ И тако је рођен један од најпознатијих израза у историји спорта: „Божја рука“.
Данас, у доба ВАР-а, тај гол би био поништен за осам секунди. Али 1986. није било десет камера из сваког угла, није било технологије, није било успорених анализа у реалном времену. Било је само судијско око – и Марадонина дрскост.
И ту би већина људи завршила легенду.
Али најлуђе тек долази. Само четири минута касније, Марадона прима лопту на својој половини терена.
И онда креће нешто што делује као да је неко укључио шифру у видео-игрици.
Један играч – прошао. Други – прошао. Трећи – прошао.
Енглези покушавају да га стигну, саплету, затворе угао, али он пролази кроз њих као кроз саобраћајне чуњеве. Лопта му се не одбија од ноге; делује као да је навучена концем.
Трчи више од пола терена, заобилази и голмана, и шаље лопту у мрежу. Стадион експлодира. Коментатори вриште. Играчима није јасно шта су управо гледали.
Енглези делују као људи који су покушали да зауставе торнадо. Тај погодак је касније проглашен „голом столећа“.
И вероватно никада није постојао бољи пар голова који описују Марадону као фудбалера и као човека. Један гол – чиста превара. Други – чиста генијалност. И оба у размаку од неколико минута.
То је био Марадона. Никада потпуно светац. Никада потпуно преварант. Никада досадан. Човек који је могао да изнервира читаву планету, а онда у следећем нападу уради нешто што нико други на Земљи није умео. Зато се та утакмица и данас гледа као филм. Јер у њој има свега: драме, политике, беса, хумора, варања, магије и једног малог Аргентинца који је тог дана изгледао као да игра неки сасвим други спорт од свих осталих на терену.