У дубинама светских океана крије се свет који често делује више ванземаљски него земаљски. Међу свим тим необичним створењима која насељавају морско дно, хоботнице већ вековима заокупљају машту природњака, морепловаца, а данас и научника.
Са својих осам кракова, способношћу да мењају боју у делићу секунде и интелигенцијом која парарира многим копненим сисарима, ови главоношци су прави еволутивни феномен. Међутим, оно што се налази унутар њиховог тела можда је још фасцинантније од њиховог спољашњег изгледа.
Хоботнице, наиме, имају чак три срца, али њихов кардиоваскуларни систем крије једну прилично драматичну ману због које плаћају високу цену за сваки покрет.
Да бисмо разумели како овај сложени систем функционише, морамо завирити у анатомију ових подводних мајстора камуфлаже.
За разлику од људи и већине животиња које се ослањају на једно срце, хоботница је морала да развије другачију тактику како би преживела у средини са ниским нивоом кисеоника. Два мања срца, смештена близу шкрга, имају искључиви задатак да пумпају крв кроз шкржне органе, где се она обогаћује кисеоником. Када тај посао буде обављен, на сцену ступа треће, највеће срце, познато као системско срце. Његова улога је да ту кисеоником богату крв разнесе кроз остатак тела и нахрани виталне органе и мишиће.
Ипак, природа ретко даје велике дарове без неке врсте компромиса.
Управо ту долазимо до невероватног парадокса који мучи сваку хоботницу. Када ова животиња одлучи да заплива, користећи свој препознатљиви погон на млазни систем, дешава се нешто потпуно неочекивано.
Главно, системско срце нагло престаје да куца. Овај тренутни застој срца није последица никакве болести или грешке у развоју, већ је директан резултат огромног физичког напора.
Да би хоботница пливала брзо и ефикасно, она мора снажно да стегне мишиће свог плашта како би истиснула воду и покренула се унапред. Тај притисак унутар тела постаје толико велики да дословно блокира рад главног срца, онемогућавајући му да пумпа крв. Замислите да сваки пут када потрчите, ваше срце једноставно престане да ради. То је свакодневица за хоботнице.
Због овог анатомског ограничења, пливање за њих представља изузетно исцрпљујућу активност. Сваки метар препливаног пута троши огромне количине енергије и доводи животињу на руб потпуне исцрпљености.
Управо због тога су хоботнице, упркос својој способности да брзо пливају када су у опасности, заправо велике љубитељке шетања. Ако их посматрате у њиховом природном станишту, приметићете да оне много радије користе своје кракове како би пузиле по морском дну, превлачиле се преко стена и истраживале пукотине.
Пузање им омогућава да задрже стабилан рад свих трију срца, чувајући драгоцену енергију за лов или скривање од грабљиваца.
Овај необичан спој супериорне интелигенције и несвакидашње телесне архитектуре подсећа нас на то колико је еволуција креативна, али и прагматична.
Хоботнице су добиле три срца како би надмудриле сурове услове живота на океанском дну, али су истовремено осуђене на живот у лаганом ритму, где је сваки брзи пливачки скок у дубину заправо борба за дах.