Данас кишобран делује као један од најобичнијих предмета на свету. Стоји заборављен у ходнику, губи се по кафићима, купује на брзину кад крене пљусак. Али вековима је у Европи кишобран био много више од заштите од кише. Био је симбол статуса, предмет подсмеха, модни детаљ и, што данас делује готово невероватно, ствар због које је мушкарац могао бити исмејан на улици.
Први кишобрани у Европу нису стигли као практичан предмет за кишу, већ као егзотична луксузна ствар. Још у античком Египту, Персији и Кини постојале су расклопиве заштите од сунца, често резервисане за владаре и племство. У многим културама сунцобран је био знак моћи. Што је човек био важнији, већа је била сенка која га прати.
Када су се слични предмети појавили у Европи током седамнаестог и осамнаестог века, углавном су их користиле жене. И то не због кише, већ због коже.
У време пре модерне козметике, блед тен био је симбол високог друштвеног статуса. Ако је неко имао тамну кожу, то је често значило да ради напољу. Зато су даме у Паризу, Лондону и Венецији носиле сунцобране као део елеганције. На старим сликама из тог периода кишобрани често више личе на чипкане модне реквизите него на предмете које бисте понели у олују.
Мушкарци су, међутим, дуго избегавали кишобране.
У Енглеској осамнаестог века многи су сматрали да је кишобран „женска ствар“. Прави господин је, по тадашњој идеји мушкости, требало да издржи кишу без превише драме. Носити кишобран улицом деловало је некако сумњиво мекано, театрално и претерано континентално – што је за Британце тог доба била посебна увреда.
Постоји чак и период када су мушкарци с кишобранима на улицама Лондона буквално изазивали подсмех.
Један од људи који је променио ту навику био је Џонас Хенвеј. Средином осамнаестог века почео је упорно да носи кишобран по Лондону, иако су му се људи смејали. Кочијаши су га посебно мрзели јер су схватили да би кишобрани могли смањити потребу за плаћеним превозом током лошег времена.
По неким причама, док је Хенвеј шетао градом, кочијаши су намерно прскали блато поред њега или га вређали са улице. Данас то звучи комично, али показује колико и најобичнији предмети умеју да поремете друштвене навике.
Тек током деветнаестог века кишобран је почео да постаје нормалан део мушке свакодневице. Индустријска револуција ту је одиграла огромну улогу. Масовна производња омогућила је јефтиније материјале, лакше конструкције и већу доступност. Од луксузног симбола, кишобран је полако постао обичан градски предмет.
Али чак и тада постојале су јасне разлике. Богати господин носио је тежак, елегантан кишобран са дршком од дрвета или слоноваче. Радници су куповали јефтиније верзије које је ветар често ломио после неколико олуја. У викторијанском Лондону кишобран је чак постао и део визуелног идентитета града. Црне силуете људи под кишобранима полако су ушле у новине, карикатуре и уметност.
Занимљиво је и да су први модерни кишобрани често имали веома непрактичне механизме. Неки су били толико тешки да су више личили на штапове за одбрану него на заштиту од кише. Постојали су и модели са китовим костима у конструкцији, што данас звучи потпуно невероватно.
Али можда је најзанимљивије то колико брзо људи забораве да су се некада смејали стварима које данас делују потпуно нормално.
Кишобран је вековима био предмет подсмеха, знак чудног понашања и сувишне елеганције. Данас је толико обичан да га људи остављају по аутобусима без размишљања.
Историја је пуна таквих предмета. Ствари које у једном тренутку делују смешно, непотребно или „неприкладно“, а само неколико генерација касније постану толико уобичајене да нико више не може да замисли свакодневицу без њих.