Данас је тешко замислити да је некада само путовање кроз Европу било статусни симбол готово исте тежине као титула или породично име. У осамнаестом веку, када би млади енглески аристократа кренуо на пут кроз Француску и Италију, то није личило на одмор. Био је то ритуал уласка у свет одраслих, мешавина образовања, авантуре, позоришта и друштвеног престижa. Тај обичај звао се Гранд тур.
Први европски туристи нису носили фото-апарате, водиче и кофере на точкиће. Путовали су месецима, понекад и годинама, са слугама, сандуцима пуним одеће, препорукама за племићке куће и огромним страхом да ће се разболети, бити опљачкани или осрамотити пред континенталном елитом.
Најчешће су то били млади Енглези из богатих породица. После школовања на Оксфорду или Кембриџу, родитељи су их слали у Европу да „упознају цивилизацију“. То је у пракси значило да морају да виде Париз, Рим, Венецију, Фиренцу и понеку античку рушевину, науче мало француског, стекну манире и врате се кући као образовани господа.
Многи су се, међутим, враћали са дуговима, венеричним болестима и врло мутним сећањима на пола путовања. Јер Grand Tour није био само културно уздизање. Био је и први велики европски „туристички хаос“.
Париз је за младе Енглезе често био први прави културни шок. Град је деловао брже, бучније и раскошније од Лондона. Французи су им изгледали превише театрално, превише елегантно и сумњиво опуштено по питању морала. Многи британски путници били су истовремено фасцинирани и ужаснути Французима. У дневницима су остављали коментаре о париским салонима, коцкарницама и женама које су, по њиховом мишљењу, „превише слободно разговарале са мушкарцима“.
Онда је долазила Италија. За многе младе људе са севера Европе, Италија је деловала готово нестварно. После магле, камених улица и строгог протестантског света, стизали су у градове пуне сунца, музике, фонтана, палата и античких рушевина. Рим је на њих деловао као мешавина музеја и позорнице. Туристи су масовно куповали мале комаде античког мермера, скице Колосеума и сувенире који би данас вероватно били забрањени за изношење из земље.
Један енглески путник је средином осамнаестог века записао да у Риму „човек не може нормално да прошета улицом а да не нагази на неку историју“.
Али најзанимљивије је што су ти рани туристи често били много мање софистицирани него што данас замишљамо. Многи су се понашали ужасно. Ломили су делове античких локалитета за успомену, урезивали имена у старе зидове и правили неред по европским градовима. У Венецији су локални становници већ у осамнаестом веку знали да преврћу очима на гласне енглеске младиће који троше огроман новац и пију више него што могу да поднесу. Практично, настајали су први туристички стереотипи у историји Европе.
Путовања су била и физички исцрпљујућа. Путеви су често били блатњави и опасни, кочије неудобне, а прелазак Алпа зими могао је да траје данима. Постојали су делови Европе познати по разбојницима, а многи путници су носили пиштоље не због романтике, већ зато што су стварно могли бити нападнути.
Ипак, људи су настављали да путују. Разлог није био само престиж. Европа тог времена почињала је да открива нову идеју: да човек може путовати не зато што мора, већ зато што жели да види свет. То је била огромна промена. Вековима су већина људи путовали само због рата, трговине, ходочашћа или нужде. Grand Tour је полако створио нешто модерно — путовање као лично искуство.
Управо тада настају и први прави путнички дневници, описивање локалне хране, бележење чудних навика других народа и опсесија „аутентичним доживљајем“. Један млади Британац се жалио да у Италији не може да спава од цврчака. Други је записао да га је у Напуљу шокирало колико људи галами на улицама. Трећи је био запрепашћен што Французи пију вино готово уз сваки оброк.
Читајући њихове белешке данас, лако је препознати нешто веома познато. Иза скупоцених кочија, перика и свилених капута крију се исти они људи које и данас виђамо по аеродромима: помало изгубљени, помало одушевљени, убеђени да траже „праву“ културу, а често несвесни колико и сами делују чудно земљи коју посећују.
И можда је најзанимљивије то што први европски туристи нису само откривали друге земље. Полако су откривали и идеју да свет постоји да би био доживљен, а не само преживљен.