Данас је довољно да једним покретом прста пустимо песму са телефона. Музика нас прати у аутобусу, аутомобилу, продавници, лифту, па чак и док чекамо ред. Толико смо навикли да звук долази „ни од куда“ да више и не размишљамо колико је то некада деловало као научна фантастика.
А онда се појавио Гуљелмо Маркони.
Италијански инжењер, човек кога су многи сматрали опседнутим таласима које нико не види, већ је крајем 19. века експериментисао са бежичним преносом сигнала. Док су други још развлачили километре жица за телеграф, Маркони је веровао да поруке могу путовати кроз ваздух. Многи су му се подсмевали. Неки научници су тврдили да је то немогуће, а поједине новине писале су о њему као о ексцентрику који „лови невидљиве сигнале“.
Испоставило се да је ексцентрик био у праву.
До 1920. године Маркони је већ био светска сензација. Његови експерименти помогли су развој радија, а бежична телеграфија почела је да мења комуникацију на бродовима, у војсци и новинарству. Али једне јунске вечери у Енглеској одлучено је да радио покуша нешто што је до тада звучало готово магично — да људи на различитим местима истовремено чују музику уживо.
За тај историјски тренутак изабрана је једна од највећих музичких звезда свог времена, аустралијска оперска дива Нели Мелба.
Данас њено име широј публици можда не значи много, али почетком 20. века Нели Мелба била је глобална суперзвезда, у рангу највећих музичких имена данашњице. Певала је у Лондону, Паризу, Њујорку и Милану, а публика је долазила у свечаној одећи само да би је чула. Толико је била славна да је по њој чак назван и чувени десерт „Пич Мелба“.
Међутим, постојао је проблем: радио је тада још био техничко чудо у повоју. Апарати су били гломазни, пуни жица и лампи, а звук често крчао и прекидао се. Многи нису веровали да ће оперски глас уопште моћи пристојно да се пренесе путем радио таласа.
Када је почео пренос, слушаоци су око радио-пријемника седели као око неког мистериозног уређаја из будућности. У многим кућама владала је готово свечана тишина. А онда се из звучника зачуо глас Нели Мелбе. За људе тог времена то је био шок.
Неко ко је физички далеко, у другом граду, пева управо сада, а ви га чујете у својој соби. Не са грамофонске плоче, не из позоришта, већ кроз ваздух. Данас то звучи обично, али 1920. године деловало је скоро натприродно.
Постоје записи да су поједини слушаоци били толико одушевљени да су аплаудирали радио-апарату, као да се певачица заиста налази испред њих. Други су касније причали да су осећали нелагоду јер им није било јасно како глас може да „путује кроз празан простор“.
И сама Мелба је у почетку била сумњичава. Наводно је после једног тестирања питала техничаре да ли су сигурни да ће публика уопште разумети речи које пева. Радио је тада имао ограничен квалитет звука, па су многи страховали да ће све звучати као удаљено зујање. Али експеримент је успео.
Тај пренос није био само музички догађај. Био је најава потпуно новог света. У наредним деценијама радио ће ући у милионе домова и постати центар породичног живота. Људи ће се окупљати око апарата да слушају концерте, вести, спортске преносе и драме. Радио ће мењати политику, културу, рекламе и начин на који се музика доживљава.
До тада, ако сте желели да чујете велику оперску звезду, морали сте да будете богати, да купите карту и отпутујете у велики град. После Марконија и радија, музика је први пут почела да припада свима.
Занимљиво је да је само неколико година касније радио већ постао толико популаран да су неки музичари почели да страхују да ће концерти нестати јер ће људи „седети код куће и слушати бесплатну музику“. Догодило се супротно – радио је од музичара направио још веће звезде.
А све је почело оне вечери када је глас Нели Мелбе први пут прелетео ваздух и стигао до људи који нису могли да верују сопственим ушима.