Сваког 14. јуна широм света обележава се Светски дан добровољног давања крви (World Blood Donor Day), датум који је изабран у част рођења аустријског лекара Карла Ландштајнера, добитника Нобелове награде и човека који је открио крвне групе.
Пре открића крвних група, трансфузије су биле лутрија. Током 17. и 18. века лекари у Европи покушавали су чак и пренос крви са животиња на људе, верујући да ће „млада крв“ подмладити пацијента.
Већина тих покушаја завршавала се фатално, а у неким земљама су трансфузије биле и законски забрањене. Преломни тренутак долази 1901. године, када је Карл Ландштајнер открио постојање различитих крвних група, објаснивши зашто су дотадашње трансфузије често имале смртоносне последице.
За ово откриће добио је Нобелову награду 1930. године. Од тог тренутка, трансфузија крви прелази из ризичног експеримента у поуздану медицинску процедуру и постаје темељ савремене хирургије и ургентне медицине.
Мање је познато да су прве „банке крви“ настале тек тридесетих година 20. века, када је откривено да се крв може чувати одређено време уз додатак антикоагуланса и на ниским температурама. То је омогућило да крв више не мора да се даје директно са даваоца на пацијента, већ да се складишти и транспортује, што је посебно спасило хиљаде живота током Другог светског рата.
Тај научни пробој са почетка 20. века омогућио је да трансфузија постане безбедна медицинска пракса. Више од једног века касније, читав здравствени систем и даље почива на једној једноставној, људској одлуци: да неко добровољно пружи руку.
Иако се чини да је медицина данас ослоњена на технологију, апарате и лекове, постоји нешто што се не може произвести у лабораторији. Крв. Она се не прави, она се дарује.
Овај дан је установила Светска здравствена организација у сарадњи са Међународном федерацијом Црвеног крста и другим партнерима, са циљем да се скрене пажња на значај добровољних, неплаћених давалаца. Истраживања показују да су управо они најбезбеднији извор крви, јер долазе из осећаја солидарности, а не из нужде.
У пракси, једна јединица крви може спасити до три живота. Користи се у хирургији, у лечењу онколошких пацијената, код порођаја са компликацијама, у саобраћајним несрећама, код хроничних болести крви. Потреба је стална и не зависи од календара.
У Србији, добровољно давање крви има дугу традицију коју данас организовано води Институт за трансфузију крви Србије у сарадњи са Црвеним крстом Србије. Акције се одржавају у градовима, школама, компанијама, на факултетима. Често без велике медијске пажње, али са стабилним кругом људи који редовно долазе.
Посебност добровољних давалаца је у томе што они најчешће никада не сазнају коме је њихова крв помогла. То је чин потпуне анонимне солидарности. Давалац не види пацијента, пацијент не зна име даваоца. Између њих постоји само медицински систем и једна црвена линија живота.
Светски дан добровољног давања крви зато није свечаност, већ подсетник да здравство, уз све своје протоколе и стандарде, и даље зависи од људске доброте. Да постоје људи који не траже ништа заузврат, а остављају нешто што је незаменљиво.
У времену када се често говори о подељености, неповерењу и дистанци међу људима, добровољно давање крви остаје један од ретких примера чисте, практичне солидарности. Чин који траје десетак минута, а некоме значи године живота.
Колико један давалац заправо значи
Једна јединица дате крви не иде као целина једном пацијенту. У лабораторији се раздваја на компоненте: еритроците, плазму и тромбоците. То значи да једно давање може помоћи и до три различите особе – на пример, хируршком пацијенту, онколошком болеснику и некоме са поремећајем коагулације. Управо због тога Светска здравствена организација стално наглашава да су редовни добровољни даваоци кључ стабилног здравственог система.
Занимљиво је и да тело веома брзо надокнађује дато. Плазма се обнови за 24 до 48 сати, док се еритроцити у потпуности надокнаде за неколико недеља. Зато здрава особа може безбедно давати крв више пута годишње. У пракси, најпоузданије резерве крви у свакој земљи не долазе из великих кампања, већ од мале групе људи који годинама редовно долазе на акције, често у исто доба године, без позива и подсећања. Они су тиха, невидљива мрежа која здравство одржава функционалним сваког дана, не само 14. јуна.