Док је Сигмунд Фројд веровао да наше животе покрећу несвесни нагони и трауме из прошлости, Алфред Адлер, његов некадашњи близак сарадник, имао је другачију визију. Рођен у Бечу, овај лебдећи дух психоанализе прекинуо је сарадњу са Фројдом 1911. године како би основао сопствену школу – Индивидуалну психологију.
Адлер је веровао да човек није само производ своје прошлости, већ биће које активно тежи ка будућности и сопственом усавршавању. На данашњи дан, 28. маја 1937. године, свет је напустио овај велики мислилац, оставивши иза себе концепте који су и данас темељ модерне психологије.
Комплекс инфериорности као покретач
Најпознатији појам који нам је Адлер оставио у аманет јесте комплекс нижих вредности или комплекс инфериорности. За разлику од својих савременика, Адлер је сматрао да је осећај мање вредности сасвим природан и присутан код сваког човека још од најранијег детињства, када смо мали, слаби и зависни од одраслих.
Тај осећај није нужно лош; он је заправо моћно гориво које нас тера да се развијамо, учимо и постижемо успехе како бисмо „надокнадили” своје недостатке. Проблем настаје само ако тај осећај постане паралишући, водећи ка деструктивном понашању или лажном осећају надмоћи.
Редослед рођења и животни стил
Адлер је био први психолог који је озбиљно истраживао како редослед рођења у породици обликује нашу личност. Према његовој теорији, прворођена деца често осећају терет одговорности, док се средња деца боре за пажњу и развијају такмичарски дух. Најмлађа деца, с друге стране, могу бити или заштићена и размажена или изузетно амбициозна у жељи да престигну старију браћу и сестре.
Ови фактори, заједно са ширим друштвеним окружењем, стварају оно што је Адлер назвао „животни стил” – јединствен образац размишљања и деловања који свака особа развија како би се суочила са животним изазовима.
Социјални интерес и смисао живота
За разлику од мрачнијих психоаналитичких теорија тог времена, Адлерова психологија је била изразито оптимистична и усмерена на заједницу. Он је увео појам социјалног интереса, тврдећи да је ментално здравље директно повезано са нашом способношћу да доприносимо друштву и градимо здраве односе са другима. Према Адлеру, сви људски проблеми су у суштини социјални проблеми. Његово учење нас подсећа да права храброст није у одсуству страха или несигурности, већ у спремности да се, упркос сопственим манама, посветимо општем добру. Преминуо је изненада, током предавачке турнеје у Шкотској, али његов утицај на хуманистичку психологију и психотерапију остаје несаломив.
Адлерова психологија није остала заробљена у прашњавим књигама с почетка 20. века; она је данас живља него икада, посебно у областима модерног родитељства, пословне мотивације и самопомоћи. Његов концепт храбрости да се буде несавршен постао је темељ за многе савремене терапеутске правце који се фокусирају на решења уместо на копање по проблемима.
Од учионице до корпорације: Адлер у 21. веку
У савременом васпитању, Адлерове идеје су окосница програма као што је „Позитивна дисциплина”. Уместо казни и награда, овај приступ наглашава важност осећаја припадности и значаја унутар породице.
Савремени психолози користе његове лекције како би научили родитеље да дете које се „лоше понаша” заправо само покушава да нађе своје место и да је најбољи лек за то охрабрење, а не критика. Ово директно произилази из Адлеровог уверења да је свако људско биће вођено потребом за повезаношћу.
У пословном свету, Адлеров концепт социјалног интереса преточен је у модерне теорије о тимском раду и лидерству.
Данашњи менаџери користе његове увиде како би разумели „животни стил” својих запослених и мотивисали их кроз осећај заједничког циља. Такође, појам „прекомерне компензације”, где људи улажу енорман труд у областима где се осећају најслабије, помаже у разумевању високопродуктивних појединаца који своју почетну несигурност претварају у врхунску експертизу. Адлер нас је научио да наше мане нису судбина, већ одскочна даска за развој који траје целог живота.