Након склапања Пожаревачког мира 1718. године, Хабзбуршка монархија се суочила са изазовом како да обезбеди огромне пограничне територије према Османском царству. Решење је пронађено у формирању Војне границе (Militärgrenze), посебног административног појаса под директном управом Беча.
Стара Пазова, смештена у самом срцу Срема, постала је кључно чвориште Петроварадинске регименте. За разлику од кметова на племићким поседима, становници Пазове добили су статус слободних сељака-граничара.
Овај статус био је „друштвени уговор” потписан крвљу: држава им је дала земљу на трајно коришћење, право на исповедање Православне вере и самоуправу, а заузврат је свака мушка глава од 16. до 60. године била војни обвезник. Граничар није био само професија, већ идентитет. Он је био „живи зид” Европе, стражар који је деценијама спавао са једним оком отвореним, спреман да пушчаном ватром или паљењем сигналних ватри на „чардацима” јави долазак непријатеља или избијање куге.
Управо тај дуални живот, где један исти човек ујутру држи плуг, а увече стоји на мртвој стражи, обликовао је јединствен карактер Старе Пазове. То није било само место за живот, већ војнички логор са цивилним лицем, где је дисциплина била питање опстанка, а свака породица представљала малу војну јединицу у служби царства.
Свакодневица граничара у Старој Пазови током 18. и 19. века није била само питање војне дисциплине, већ специфичан начин живота у којем су кућни праг и линија фронта били готово исто. Стара Пазова, као део Петроварадинске регименте, била је насеље људи који су истовремено били и слободни сељаци и доживотни војници.
За просечног пазовачког граничара, дан је почињао много пре изласка сунца. Његов статус „милтара” (војника) доносио му је земљу коју је обрађивао, али је та земља била плаћена крвљу и сталном приправношћу. Свака кућа у Старој Пазови била је мала касарна. Оружје и униформа („мундура”) морали су бити беспрекорни, окачени на видном месту, спремни да се опашу у року од неколико минута.
Док су мушкарци били на стражи или на вежбама („егзерциру”), целокупно имање почивало је на плећима жена, стараца и деце. Управо су жене Старе Пазове биле тихи хероји границе; оне су управљале пољопривредом, чувале стоку и одржавале домаћинство, знајући да им се домаћини можда неће вратити са „кордона” на Сави или из далеких ратова које је Хабзбуршка монархија водила широм Европе.
Кућне задруге: тврђаве породичног живота
Свакодневица се одвијала у оквиру великих породичних задруга. У једној кући живело је и по тридесет чланова породице. Овакав систем био је војна неопходност – задруга је морала да има довољно мушких глава да би увек неко могао да оде на стражу, док други остају да обрађују земљу. Старешина задруге, „газда”, био је одговоран војним властима за сваког члана.
Исхрана је била једноставна, али калорична: качамак, хлеб, сланина и пасуљ били су основа. Међутим, чак и у тако строгом режиму, Пазовчани су налазили простора за духовност. Црква је била центар окупљања, а заједничке молитве и славе били су једини тренуци када је војна стега попуштала пред народним обичајима.
Стража на „кордону” и вечити опрез
Најтежи део граничарске свакодневице била је служба на „Кордону” – низу караула дуж реке Саве које су раздвајале хришћански и исламски свет. Граничари из Старе Пазове смењивали су се на овим истуреним тачкама, где је главни непријатељ често била досада, али и невидљиве болести попут куге.
Карантински систем био је бруталан: сваки путник и свака роба морали су проћи кроз строге провере, а граничари су били ти који су спроводили закон пушчаном цеви. Овај константни притисак створио је посебан менталитет код становника Старе Пазове – људе који су били изузетно одговорни, помало строги, али непоколебљиво лојални својој заједници.
Војна вежбалишта
Неколико пута годишње, поља око Старе Пазове претварала су се у велика вежбалишта. Тада би сви граничари облачили своје плаве панталоне и кратке капуташе, вежбајући сложене маневре.
Аустријски официри, који су често били странци, нису имали милости; дисциплина је била „швапска”, а за најмањи преступ следиле су сурове казне, попут трчања кроз „шибу”. Ипак, управо тај дрил учинио је граничаре из Срема најцењенијим пешадинцима царевине.
Када данас пролазите широким улицама Старе Пазове, те праве линије и пространи плацеви су заправо ехо те војничке свакодневице. Свака кућа је грађена по строгом плану, свака бразда орана са мачем на уму. Био је то живот у којем се слобода није подразумевала, већ се сваког дана изнова заслуживала.