Док је свет седамдесетих година прошлог века са затајеним дахом пратио Спејс шатл програм и трку у наоружању, један други, подједнако амбициозан, али знатно тиши рат водио се у супротном смеру – ка доле.
Почетком те деценије, совјетски научници и инжењери кренули су у немогућу мисију на полуострву Кола, близу границе са Норвешком. Циљ им је био да избуше рупу дубоку 15 километара, да пробију Земљину кору и завире у горњи мантл, неистражену територију која је тада била тајанственија од површине Месеца.
Почетак бушења 1970. године означио је почетак епопеје која ће трајати деценијама и оставити иза себе техничко чудо и легенду која и данас интригира свет. Било је то совјетско „слетање на Месец“, само што је циљ био сасвим другачији: не звезда, већ ражарено срце наше планете.
За овај подухват изграђен је читав истраживачки комплекс, са огромним бушаћим торњем СГ-3 високим преко 60 метара, који је брзо постао једини оријентир у бескрајној субарктичкој тундри. Инжењери нису могли да користе стандардну опрему за нафтна поља. Потребно је било нешто сасвим ново, способно да издржи монструозни притисак и немилосрдне геолошке слојеве старе милијардама година.
Решење је пронађено у специјалном бушаћем систему који није окретао комплетну дугу цев са површине, већ само бургију на дну рупе. Дуге цеви су слагане и спуштане део по део, стварајући вештачку тачку на Земљи која је сваке године била све нижа и нижа. Године 1979. пробијен је дотадашњи рекорд америчке компаније „Берта Роџерс“ из Оклахоме од 9.583 метра, што је у Москви слављено са истим жаром као и лансирање „Спутњика“.
На 12.262 метра: тамо где сијанит постаје течан
Тек 1989. године, након безбројних застоја, ломова бургија и техничких изазова, постигнута је историјска дубина од 12.262 метра. То је постала и остала најдубља рупа икада избушена и најнижа вештачка тачка на Земљи. Научници су очекивали да ће пронаћи јасну границу између гранитне и базалтне коре, као што су то тадашње геофизичке теорије предвиђале.
Међутим, оно што су открили било је потпуно изненађујуће. Уместо базалта, пронашли су дубоко фрактурисане гранитне стене, па чак и – што је било најшокантније – воду!
Дубоко у Земљиној кори, под притиском од преко хиљаду атмосфера, постојали су отвори исталожени минералном водом. Али највећи непријатељ није била вода, већ температура. На дубини од преко 12 километара, она је достигла 180 степени Целзијуса, што је било двоструко више од очекиваног. Бушаћа опрема је почела да отказује, бургије су се ломиле под монструозним термалним стресом, а стене су се понашале као течна пластика, спречавајући даље напредовање. Људски сан о пробијању мантла зауставио се пред неумољивом геотермијом.
Глас из дубине и крај једне ере
Колска супердубока бушотина донела је човечанству драгоцене податке. Научници су проучавали дубоку сеизмику, састав древних стена и термалне токове. Ипак, у јавности је остала упамћена и по урбаној легенди о „гласовима из пакла“.
Према тој причи, совјетски инжењери су у бушотину спустили осетљиве микрофоне и снимили звук који је подсећао на застрашујуће крике милиона људи у мукама. Прича је, наравно, настала као сензационалистичко тумачење природних звукова стена под притиском или једноставно као плод маште, али је Колској рупи дала додатну дозу мистичности.
Након распада Совјетског Савеза, финансирање пројекта је пресушило. Бушење је дефинитивно обустављено 1994. године, а неколико година касније комплетан комплекс је напуштен и запечаћен. Све што је данас остало од ове грандиозне амбиције је бетонски чеп на површини, који скрива дубину од 12 километара – споменик времену када се човечанство осмелило да завири у оно што је природно недоступно. Колска супердубока бушотина тако стоји као симбол колико техничке генијалности, толико и немоћи човека пред моћима Земље, подсећајући нас да су неке тајне ипак предодређене да остану у дубини.