Ако желите да измерите интелектуални пулс једне нације, не гледајте у наставне планове и програме; гледајте у густину неонских реклама. Док књижаре титрају на рубу егзистенције, претворене у продавнице украсних кеса и шоља са мотивима који немају везе са књижевношћу, кладионице су постале једине истинске „културне институције” које раде у три смене.
Србија је, према званичним подацима, међу европским лидерима по броју уплатно-исплатних места по глави становника. Са преко 2.000 регистрованих кладионица, ми не чекамо бољу будућност – ми је уплаћујемо за 50 динара.
Док просечан Србин годишње прочита мање од једне књиге (ако не рачунамо упутство за лекове и Тв-водиче, које, реално, мало ко прочита до краја), промет у индустрији игара на срећу мери се милијардама евра. Статистика каже да сваки други пунолетни грађанин повремено „окуша срећу”. Књижаре су, с друге стране, постале места за „чудаке” који још увек верују да се свет мења реченицама, а не квотама.
Ентеријер очаја са укусом луксуза
Уђите у било коју модерну кладионицу: ергономске фотеље, климатизација на нивоу операционе сале, бесплатан еспресо и екрани величине омањег биоскопа. То је архитектура вештачког оптимизма. Насупрот томе, локална књижара често подсећа на депо за прикупљање старог папира – полумрачна, хладна, са продавачицом која вас гледа као да сте тражили орган на црном тржишту ако питате за нешто што није „кувар за почетнике” или биографија ријалити звезде.
У кладионици се осећате као инвеститор; у књижари се осећате као неко ко губи време. Индустрија клађења је схватила оно што књижара никада неће: очај се најбоље продаје у сјајном паковању.
Когнитивна дисонанца: књига vs. квота
Највећа трагедија овог „тријумфа тикета” је у образовној парализи. У земљи у којој је сваки пети грађанин функционално неписмен (према ПИСА тестирањима), израчунавање вероватноће проласка „сингла” на Лигу шампиона достиже ниво квантне физике. Велики број наших људи можда не зна ко је написао „Сеобе”, али зна у којој минути је Леверкузен прошле сезоне давао голове.
Књижаре су празне јер нуде рад на себи, што је на Балкану најнеплаћенији посао. Кладионице су пуне јер нуде пречицу до достојанства. То је илузија у којој се за вредност једне кафе може купити право да се три сата осећате као потенцијални милионер.
Док књижаре полако затварају своја врата, остављајући простор за још једну апотеку или брзу храну, кладионице су постали нови друштвени центри. Ту се дешава једина стварна комуникација, ту се деле муке и ту се негује колективна нада да ће један гол у судијској надокнади у четвртој лиги Финске решити све наше дугове, кредите и егзистенцијалне празнине.
А да ли је заиста тако?
Када следећи пут прођете поред пуне кладионице и празне књижаре, запитајте се: шта заправо градимо? Архитектура је одувек била огледало духа једног народа. Ако су наши најсветлији и најмодернији простори посвећени шанси, а они посвећени знању остављени у полусенци, можда је време да редефинишемо своје улоге на овој великој табли друштвене игре. Срећа је лепа, али је знање ипак једина сигурна инвестиција коју нам нико не може одузети у судијској надокнади времена.