Свет технологије 22. маја 1990. године није ни слутио да ће једна кутија са гомилом дискета заувек променити начин на који гледамо у екран. Мајкрософт је тог дана представио Windows 3.0, оперативни систем који је обећао да ће компјутере из досадних канцеларија преселити у наше дневне собе.
Пре тога је коришћење рачунара личило на разговор са тврдоглавим библиотекаром на језику који нико не разуме – морали сте да куцате компликоване команде у црном ДОС окружењу, надајући се да машина неће „одлучити” да обрише све што сте радили последњих пет сати.
Револуција у 16 боја
Windows 3.0 је донео нешто што је у то време деловало као магија: иконице које сте заправо могли да кликнете мишем.
Данас нам то делује банално, али 1990. године могућност да померите курсор и „отворите прозор” изазивала је исто усхићење које данас изазива вештачка интелигенција.
Овај систем је користио пуних 16 боја, што је за тадашње стандарде било еквивалентно преласку са немог црно-белог филма на ИМАКС пројекцију.
Људи су сатима подешавали боје својих прозора, бирајући између „дреч ружичасте” и „флуоресцентно зелене”, осећајући се као дигитални ентеријеристи.
Ипак, оно што је Windows 3.0 заиста урезало у колективно памћење није био напредни менаџер меморије, већ једна мала апликација која је уништила продуктивност милиона људи широм света: Солитер.
Легенда каже да је Мајкрософт ову игру убацио не да би нас забавио, већ да би нас тајно научио како да користимо миш, тачније покрет „превуци и пусти”. Док смо ми очајнички покушавали да сложимо краљеве и краљице, заправо смо пролазили кроз најмасовнији курс информатичког описмењавања у историји, а да то нисмо ни приметили.
Сета за звуком дискета
Постоји нешто неодољиво сетно у сећању на звук инсталације Windows-а 3.0. То је био ритуал који је захтевао стрпљење будистичког монаха. Убацивање прве дискете, затим друге, па треће… Свако шкљоцање пластике било је праћено молитвама да седма дискета не буде оштећена, јер би то значило крај света какав познајемо.
У том времену, компјутери су били спори, али смо ми имали више времена. Нисмо јурили за лајковима, већ смо се истински дивили чињеници да наш рачунар може да ради две ствари одједном, чак и ако је то значило да ће се „закуцати” чим покушамо да покренемо трећу.
Windows 3.0 је био мост између старог света папирних фасцикли и овог данашњег, у којем живимо у облацима. Он нас је научио да грешка није крај, већ само позив да „рестартујемо” систем и покушамо поново.
И док данас користимо процесоре који су милијардама пута бржи, понекад нам зафали тај једноставни мир плавог екрана и осећај да је цела будућност сакривена иза једног јединог клика на иконицу која каже „Ок”.