Школски киоск осамдесетих није био само обична метална кућица обојена у црвено или плаво. То је био локални центар моћи, берза информација и храм калорија. Док се данас деца гађају протеинским шејковима и чија семенкама, тадашња омладина је имала јасан циљ – како преживети до ручка уз помоћ нечега што је толико масно да папирна салвета постаје потпуно провидна након два секунда контакта.
Највећа звезда сваког великог одмора била је легендарна пирошка са сиром. То није било пециво, то је било искуство. Врела, често тек извађена из фритезе, представљала је озбиљан тест издржљивости за непца, али и за школску кецељу. Ко год је успео да поједе пирошку без „аутограма“ од уља на плавој униформи, заслужује диплому из примењене физике.
Слатко царство у кесици и „жвака-цигарете
Ако ниси имао за пирошку, увек си имао за „Животињско царство“. То је била прва озбиљна инвестиција сваког основца. Срећа се мерила количином дупликата, а највећа трагедија је била када извучеш сличицу коју већ имаш пет пута.
Ту су биле и „Бронхи“ бомбоне за које су нас убеђивали да се лакше дише, мада смо ми углавном дисали тешко покушавајући да их одлепимо са непца.
Посебан статус имале су жваке у облику цигарета. Ништа није чинило десетогодишњака тако „опасним“ као стајање испред киоска са белим штапићем од шећера у углу усана. Био је то невини бунт, док су нас праве цигарете „Дрина“ и „Морава“ посматрале са горњих полица, резервисане за наставнике који су их пушили у зборници као да је то део наставног плана и програма.
Шљокице, сличице и миришљави папирићи
Није киоск служио само за храњење стомака, већ и за храњење колекционарске душе. Ту су се куповали први „Стрип забавници“, „Микијев алманах“ и свеске са тврдим корицама које су мирисале на ново.
Девојчице су пажљиво бирале миришљаве папириће, који су се касније мењали по строгим правилима – један велики са Грлинетом за два мала са јагодама.
А шта тек рећи о „Трафику“? Та кућица је била портал у свет музике. Ако си имао среће, на киоску си могао да налетиш на нови број „Попаја“ или неки постер омиљеног бенда који ће касније завршити залепљен на зиду уз помоћ најјефтинијег селотејпа који је редовно скидао и малтер када би родитељи наредили кречење.
Било је то време када се за шаку динара куповала чиста радост, а кусур су често биле две-три карамеле, јер ситних пара никада није било довољно. Киосци су можда зарђали и нестали, али мирис те вруће пирошке и даље живи у сећању сваког ко је одрастао пре ере паметних телефона.
Црвени киоск за виршле и троугласти јогурт
Не постоји споменик културе осамдесетих који је значајнији од оног црвеног, пластичног киоска типа „К67”, који је изгледао као да је управо слетео из свемира директно пред школу. Из њега се ширио мирис који је могао да пробуди из коме – мирис куваних виршли. То нису биле обичне виршле; то су биле виршле са посебним педигреом, пуцале су под зубима као најфинији бечки сосиси, иако смо сви знали да је њихов састав вероватно државна тајна већа од локације нуклеарних склоништа.
Продавачица у белом мантилу, која је баратала оним дугачким металним хватаљкама брже него просечан нинџа својим катанама, убацивала би их у расечену земичку коју претходно само симболично дотакне сенфом. Тај сенф је био посебна прича – воденаст, љут толико да ти сузе крену на очи, али без њега цела операција није имала смисла.
А онда, врхунац: јогурт у троугластом паковању. Ко год је дизајнирао ту тетрапак пирамиду, или је био геније или је мрзео човечанство. Не постоји особа која је успела да отвори тај јогурт, а да не попрска себе, комшију у реду или дневник дежурног ученика. Требало је имати хируршки прецизну руку да се откине само врх тетрапака, а затим испије садржај пре него што се цела конструкција неконтролисано згужва. Комбинација те вреле виршле и хладног јогурта који се цеди низ браду била је доручак шампиона, оброк који је дефинисао једну генерацију и остао упамћен као најслађи укус детињства који никакав модеран „бранч“ не може да замени.