Пролеће 1966. године у Пекингу није донело олакшање, донело је језу. Док су други светски лидери бринули о Хладном рату или трци за Свемир, један човек је, из осамљености свог имања у Забрањеном граду, пажљиво конструисао пакао на земљи за сопствену нацију. Мао Цедунг, оснивач Модерне Кине, схватио је да се Велика степа смирила и да његова апсолутна моћ полако бледи.
Уместо да оде у пензију, он је 16. маја издао „Директиву“, документ који ће постати смртна пресуда за милионе. Покренута је Велика пролетерска културна револуцију, највећи, најнасилнији и најбизарнији друштвени експеримент 20. века, званично маскиран у племениту намеру да се Кина очисти од „либералних буржоазијских елемената“. Намера је била једноставна: срушити све старе моралне и културне стубове да би на њиховим рушевинама стајао само он – Велики кормилар.
Рађање Црвене гарде: деца убице у име „Напретка“
Мао је знао да старији кадрови Комунистичке партије, прекаљени у ратовима, неће лако прогутати његов хаос. Зато се обратио ономе што је најрањивије – младости. Мобилисао је милионе ученика и студената, фанатизованих његовом Црвеном књижицом, прогласивши их „Црвеном гардом“.
Одједном, школе су постале центри револуционарне теологије. Деци је дато право – не, дужност – да нападају своје наставнике, своје родитеље, па чак и високе државне званичнике, оптужујући их да су „класни непријатељи“.
Улице градова су постале арене хистерије где су, под дивљим крицима одобрења, паљени универзитетски уџбеници, класични кинески инструменти и све што је подсећало на прошлост или запад. Младост Кине се претворила у јуришну полицију моралне чистоће, која је без милости гушила сваки траг критичког мишљења.
Лов на вештице: ко је овде буржуј?
„Очистити од либералних елемената“ није била метафора; то је било упутство за употребу насиља. Термин „буржоазија“ је преко ноћи постао етикета која се могла залепити било коме – од сељака који је чувао две коке више него што је дозвољено, до хирурга који је читао књиге на француском. Кренуо је масовни талас јавног понижавања.
Угледни људи су присиљавани да, са смешним шеширима на глави и натписима „Ја сам издајник“ око врата, парадирају кроз град, док их је руља пљувала и тукла. Хиљаде интелектуалаца, писаца и научника је нестало у радним логорима или су извршили самоубиство, не могавши да издрже психичку и физичку тортуру. Кина се, под параноичним оком свог вође, трансформисала у један велики, немилосрдни затвор у коме је страх био једина валута.
Гробље културе и деценија тишине
Културна револуција је трајала пуну деценију, све до Маове смрти 1976. године. Иза ње је остала пустош. Економски развој је заустављен, образовни систем уништен, а традиционална кинеска култура, једна од најстаријих на свету, осакаћена је готово до непрепознатљивости.
Али најстрашније наслеђе нису били срушени храмови, већ милиони младих људи чији је морал и интелект трајно унакажен у име једне идеологије. Мао је овом кампањом, коју је започео под плаштом борбе против буржоазије, докрајчио дух Кине коју је створио, осигуравши да његово име буде синоним не само за ослобођење од страног јарма, већ и за најмрачнији период домаћег терора у историји те древне нације.