Док је Лондон грцао у диму, врт имања Келмскот мирисао је на процветале јабуке. Тог 15. маја 1868. године, Росети је посматрао Џејн на грани древног јавора. За њега она није била само супруга његовог пријатеља Вилијама Мориса, већ „Сат на јави” – сан који чека да буде материјализован. Росети је живео у стању трајне метафизичке грознице. Пре него што је Џејн постала његова финална муза, ископао је мртву супругу Елизабет Сидал како би повратио свеску својих песама. Тај чин доказује: за њега је уметност била изнад морала и смрти. У Џејниној смирености тражио је лек за несаницу и параноју која га је нагризала.
Џејн Морис, ћерка коњушара која је постала краљица салона, била је сушта супротност тадашњим идеалима лепоте. Висока, са извајаним вратом, упијала је мајску светлост док ју је Росети сликао са граном глога – симболом наде која носи трње.
Њихова веза била је сентиментална и духовна. Џејн није била пасивни модел; она је активно креирала сопствену слику, помажући око композиције и тканина. Док је он прецизно повлачио линије њеног лица, она је уносила интелигенцију у сваки детаљ. Своју љубав су сакрили у најсигурније склониште – слојеве уљане боје.
Кавез од тишине и скривене поруке
Права драма крила се у шкрипи шљунка под ногама Вилијама Мориса. Џејнин супруг није био слеп. Његова несигурност била је сурова – намерно је одлазио на Исланд, остављајући свог најбољег пријатеља и супругу у изолацији Келмскота. То није био чин поверења, већ тортура; знао је да ће неисказана чежња у врту постати тежа од било ког греха.
Двоје завереника су блискост претворили у тајне шифре. На слици који је радио, унутар набора њене хаљине, Росети је уписивао стихове намењене само њој, па их прекривао лаком. Сваки пут када би Вилијам похвалио нову слику, несвесно је величао љубавну исповест скривену центиметар испод боје. Био је то савршен уметнички прекршај пред очима посматрача.
Крај сна на јави
Чежња која се храни само погледима није могла опстати. Вилијам Морис се вратио са севера промењен, носећи хладноћу која је заледила Росетијеву наду. Без подизања гласа, Вилијам је своју бол преточио у рад, градећи свет у којем за сликара више није било места. Његово присуство постало је непремостива препрека.
Росети је полако губио битку са привиђењима и хлоралом, а Џејн, окренута реалности, схватила је да је њихова веза само пролазни мајски блесак – неодржива ван уметничког рама. Удаљила се, враћајући се улози супруге, остављајући Росетија да у мрачном атељеу доцртава лик који га више није чекао.
Када је 1882. издахнуо, остала је слика „Сат на јави” као документ њихове забрањене љубави.
Судбина слике „The Day Dream” (коју је Росети завршио 1880. године, две године пре своје смрти) је готово једнако сентиментална као и прича о њеном настанку. Она није завршила у рукама мужа Вилијама Мориса, већ је кренула својим путем кроз свет високе уметности.
Пут до националног блага
Слику је првобитно купио Константин Александар Јонидес, велики колекционар и пријатељ прерафаелита. Он је препознао да је ово платно Росетијева „лабудова песма” – последњи велики тријумф у славу Џејн Морис. Године 1900. Јонидес је своју огромну колекцију завештао држави, па је тако ова слика постала део сталне поставке Викторија и Алберт музеја (V&A) у Лондону.
Данас се „The Day Dream” сматра једним од најзначајнијих дела прерафаелитског покрета. Она је „преживела” све скандале и породичне трагедије породице Морис. Занимљиво је да је управо ова слика постала мотив који се најчешће репродукује када се жели дочарати викторијанска романтика, али мало ко од туриста који пролазе поред ње у музеју зна за оно „тајно писмо” скривено у наборима Џејнине хаљине.
Џејн Морис је надживела Росетија за више од тридесет година. Иако је остала у браку са Вилијамом до његове смрти, често је посећивала галерије где су биле изложене Росетијеве слике. Гледајући саму себе на платну „The Day Dream”, гледала је жену која је за свет била само уметничка визија, а за Росетија – једини стварни разлог за постојање.
Слика и данас стоји у Лондону, као тихи сведок оног 15. маја у Келмскоту, подсећајући да уметност има моћ да од једног обичног поподнева направи вечност.