Док је Кијев крајем 19. века још увек одисао спокојем царске провинције, 15. маја 1891. године рођен је дечак који ће постати највећи мистик руске књижевности. Михаил Булгаков, син професора теологије, свој пут није започео пером, већ скалпелом, не слутећи да ће његова најтежа операција бити покушај очувања сопственог интегритета у временима која нису праштала слободну мисао.
Млади Булгаков је дипломирао медицину са похвалама и одмах био бачен у вихор Првог светског рата, а потом и Руског грађанског рата. Као сеоски лекар у забитима Смоленске губерније, суочавао се са сифилисом, дифтеријом и сопственом зависношћу од морфијума, коју је развио након што се заразио лечећи оболело дете. Ти дани „беле одежде” и крвавих рана постаће основа за његове „Записе младог лекара”, дело које је најавило долазак писца са хирушком прецизношћу у посматрању људске душе.
Михаил Булгаков је био оличење старинске аристократске елеганције која је деловала готово пркосно усред сивила совјетске Москве. Висок, атлетски грађен и продорних плавих очију, увек је изгледао као да је управо изашао из својих „белогардијских” сећања. У свету који је напуштао „буржоаске” навике, он је демонстративно носио лептир-машну, беспрекорно испеглана одела и, најконтроверзније од свега, стаклени монокл који је постао његов заштитни знак – симбол човека који одбија да гледа на свет очима масе. Карактерно је био мешавина хладног, хируршког цинизма и дечачке плаховитости; био је духовит до суровости, али и подложан тешким нападима хипохондрије и анксиозности, често закључавајући врата свог стана по неколико пута пре спавања у параноичном страху од ноћних посета тајне полиције.
Ипак, његова најјача особина била је непоколебљива професионална гордост: веровао је да је уметник „невидљиви владар” стварности и до последњег дана је, иако слеп и у боловима, држао до своје горде позе човека коме ни сам Стаљин није могао да сломи дух.
Пресељење у Москву 1921. године означило је почетак његовог мучног односа са властима. Булгаков никада није скривао своје симпатије према старом поретку и интелектуалној елити, што је било јасно видљиво у његовом роману „Бела гарда”. Његове драме су истовремено биле најуспешније у московским позориштима и најоштрије забрањиване од стране цензуре. Стаљин је, парадоксално, гледао његову представу „Дани Турбинових” преко петнаест пута, али је истовремено дозволио да Булгаков буде потпуно изолован, без права на објављивање и путовање ван земље.
Рукописи не горе: настанак Мајстора и Маргарите
Најзначајнији део његове хронолошке заоставштине је деценијски рад на роману „Мајстор и Маргарита”. У страху од хапшења, Булгаков је 1930. године спалио прву верзију рукописа у пећи свог стана, плашећи се да би га демонологија и политичка сатира коју је писао могле коштати главе.
У време када је Совјетски Савез спроводио агресивну кампању против цркве и Бога, Булгаков пише роман који у свом средишту има Јешуу Ха-Ноцрија (Исуса) и његов сусрет са Понтијем Пилатом. Иако је Јешуа приказан као историјска личност, а не кроз догму, сама чињеница да се о њему говори као о „стварном” и моралном ауторитету била је чин велеиздаје против државног атеизма. Булгаков је сугерисао да постоји виша духовна истина изнад партијске идеологије.
Најубојитија оштрица романа била је појава Воланда (Сатане) у Москви 1930-их. Контроверза је лежала у томе што Ђаво у роману није извор зла; он је само огледало које разоткрива већ постојеће зло у совјетском друштву. Кроз Воланда, Булгаков је исмевао похлепу, корупцију, бирократију и ситничавост „новог совјетског човека”. Приказ сцене у којој грађани јуре за бесплатним новцем и одећом коју им Ђаво нуди био је директна оптужница против неуспеха револуције да суштински промени људску природу.
Метафора о Мајстору и уметничкој слободи
Лик Мајстора, који спаљује свој рукопис јер га друштво не прихвата, био је превише личан и препознатљив. Роман је славио индивидуалног генија изнад колектива, што је било у супротности са концептом „социјалистичког реализма”. Булгаков је јасно показао да је уметност натприродна сила коју државни апарат не може да контролише нити угуши. За власт је било недопустиво да се у једном делу сугерише да је један „прогоњени писац” важнији од комплетног државног апарата који га ућуткује.
Управо због ових слојева, роман је био „темпирана бомба”. Да је објављен у тренутку настанка, Булгаков не би завршио у „златном кавезу”, већ готово извесно у неком од логора. Читање овог романа деценијама касније и даље оставља утисак тихог егзорцизма који чисти читаоца од идеолошког слепила.
Ипак, опсесија причом о Воланду који посећује Москву била је јача од страха. Упркос прогресивном губитку вида и смртоносној болести бубрега, Михаил је уз помоћ своје супруге Јелене Сергејевне наставио да диктира исправке до последњег дана живота.
Булгаков је преминуо 1940. године, оставивши своје ремек-дело зазидано у тишини приватне архиве. Свет је морао да чека још четврт века на прво објављивање „Мајстора и Маргарите”, које је изазвало културни земљотрес. Његов живот, започет 1891. године, постао је најбољи доказ његове чувене крилатице да „рукописи не горе” — они су само чекали прави тренутак да бруталну истину о људској природи претворе у вечну мудрост која просветљује.
Фатална веза: Стаљинов телефонски позив
Један од најбизарнијих детаља из живота Булгакова догодио се у априлу 1930. године, убрзо након што је писац, очајан због забране рада, послао писмо совјетској влади молећи да му се дозволи емиграција.
Телефон у његовом стану је зазвонио, а са друге стране је био лично Стаљин. Тај разговор, који је трајао свега неколико минута, спасао је Булгакова физичке ликвидације, али га је осудио на живот у „златном кавезу” где му је допуштено да ради у позоришту, али не и да се слободно изражава.
Тајна Маргарите: Јелена Сергејевна
Без Јелене Сергејевне, Булгаковљеве треће жене, ми данас не бисмо имали његово највеће дело. Она је била његова стварна Маргарита, жена која је напустила сигуран живот и официрски дом како би се посветила прогоњеном писцу.
Она је скривала рукописе у најтежим годинама стаљинистичких чистки и деценијама након његове смрти водила дипломатску битку да се роман објави. Њена оданост је осигурала да Михаил Булгаков не остане само заборављено име из матичних књига 1891. године, већ бесмртна фигура светске баштине.