Док су европски градови те 1940. године пребројавали преостале залихе брашна, америчке родне куће су се спремале за догађај који ће у историји маркетинга остати забележен као „Дан Н”.
Тог јутра, тачно у девет часова, врата мегалополиса су се отворила пред хиљадама жена које су, наоружане стрпљењем и доларима, похрлиле ка штандовима компаније DuPont. Најлон није био само обичан текстил; он је био први потпуно синтетички производ добијен од угља, воде и ваздуха, што је у очима тадашње јавности изгледало као чиста алхемија коју је извео трагично преминули визионар Волас Кародерс.
Хистерија је била толика да су неке робне куће морале да ангажују додатно обезбеђење како би спречиле жене да развале излоге, јер је обећање о чарапама које се „не цепају и не гужвају” деловало као крај ере средњовековне муке са осетљивом свилом.
Само у првих неколико сати продато је више од милион пари, а до краја дана та цифра се попела на четири милиона, што је био логистички подвиг који ни најуспешнији генерали тог доба нису могли лако да испрате. Жене су излазиле из продавница тријумфално подижући своје пакетиће, несвесне да ће за само годину и по дана те исте чарапе постати предмет жудње на црном тржишту вреднији од ратних обвезница.
Кад падобране „поједе” мода
Ратни преокрет донео је сурову реалност у којој је најлон одједном постао мета за падобране. Када је америчка влада конфисковала све залихе овог материјала за потребе војске, наступио је период који бисмо могли назвати добом велике естетске инвентивности.
У недостатку стварних чарапа, козметички салони су почели да нуде услугу бојења ногу специјалним пудерима и течностима како би се добила боја најлона.
Најфасцинантнији детаљ ове епохе био је изум оловке за шавове. Пошто је права најлонска чарапа тада обавезно имала шав на полеђини, жене су сатима стајале испред огледала исцртавајући савршену црну линију низ задњи део ноге, надајући се да киша или зној неће размазати ову оптичку илузију.
Чак и након рата, када су се чарапе вратиле у продавнице 1945. године, дошло је до правог социјалног хаоса познатог као најлонски немири.
У Питсбургу је забележен случај где је преко четрдесет хиљада жена стајало у реду дугом два километра на киши, само да би се докопале једног од тринаест хиљада доступних пари. Полиција је морала да користи водене шмркове како би смирила масу која је почела да преврће аутомобиле због једног пукнутог паковања.
Најлон је тако из лабораторијске епрувете прешао пут до симбола женске еманципације, али и до бруталног доказа како један обичан дериват нафте може да изазове већу грађанску непослушност него било која политичка реформа тог бурног века.
Све ово нам говори да 15. мај 1940. године није био само комерцијални датум, већ тренутак када је савремено потрошачко друштво добило своје коначне обрисе.
Човечанство је коначно прихватило пластику као своју другу кожу, а ноге су постале полигон за демонстрацију технолошке надмоћи која је, бар на кратко, успела да скране поглед са ужаса који су се у том истом тренутку одвијали на другој страни Атлантика. Продаја првих најлонки била је заправо прва велика победа синтетике над природом, најављујући свет у којем ће изглед бити важан колико и опстанак.