Начин на који перципирамо простор око себе директно утиче на наше понашање, често пре него што уопште постанемо свесни своје следеће одлуке. Овај унутрашњи систем навигације, познат као когнитивна мапа, није само верна реплика физичког света у нашој глави, већ селективни приказ заснован на емоцијама, претходним искуствима и суптилним знаковима из околине.
Дизајнери градова и ентеријера користе ове увиде како би креирали архитектуру избора, систем у којем су одређени поступци олакшани, док су други, иако физички могући, психолошки потиснути у други план.
Концепт когнитивних мапа први је увео психолог Едвард Толман, наглашавајући да жива бића не реагују само на изоловане надражаје, већ стварају свеобухватну слику свог окружења. У урбаном контексту, то значи да људи не памте град као тачну карту, већ кроз чворишта, оријентире и баријере.
Кевин Линч је у свом делу „Слика града“ додатно појаснио како јасноћа ових елемената одређује колико ћемо се сигурно или изгубљено осећати у неком простору. Када је оријентир, попут торња или споменика, јасно видљив, наша когнитивна мапа је стабилна, што смањује ниво кортизола и подстиче нас на истраживање, уместо на брзи излазак из „непознате“ зоне.
Овај концепт, који су додатно популаризовали Ричард Талер и Кас Санстајн, ослања се на идеју да се понашање може усмеравати без забрана, само променом окружења.
У архитектури се то види кроз постављање степеница на видљивија места у односу на лифтове како би се промовисала физичка активност, или кроз дизајн широких, отворених холова који подстичу спонтане сусрете запослених. Урбанисти користе „негативни простор“ како би обесхрабрили одређена понашања. На пример, недостатак клупа или оштро осветљење у одређеним зонама јасно сигнализирају да је тај простор транзитни, а не социјални. На тај начин, сама зграда постаје нечујни модератор људских односа.
Истраживања Вилијама Х. Вајта о малим јавним просторима открила су да је најважнији фактор који привлачи људе у неки простор – присуство других људи. Овај феномен „социјалног огледала“ значи да је архитектура избора дубоко повезана са нашом потребом за сигурношћу у групи. Дизајнери користе ове податке да би створили просторе који „саморегулишу“ гужву.
Додавањем покретног мобилијара, где људи могу сами да подешавају свој угао седења, омогућава се индивидуална контрола над социјалним искуством, што драматично повећава дужину боравка и осећај задовољства корисника.