Сусрет две цивилизације на обалама залива Ботани и Порт Џексон представља један од најдраматичнијих антрополошких сукоба у историји. Са једне стране стајали су представници најмоћније индустријске и поморске силе света, наоружани барутом и прецизним мапама, док су их са друге дочекали чувари најстарије континуиране културе на планети, чији су корени у аустралијској земљи били дубоки преко 60.000 година.
Када су бродови Прве флоте упловили у воде залива, локални Абориџини из клана Еора стајали су на стенама вичући: „Warra warra wai!“ (Одлазите!). Ипак, капетан Артур Филип имао је стриктна упутства круне да успостави пријатељске односе. Забележено је да је Филип први иступио на обалу ненаоружан, пружајући поклоне у виду перли и црвених крпа.
Први сусрети били су обележени обостраним чуђењем. Енглези су за Абориџине били „духови“ који долазе са океана, а посебну забуну изазивала је чињеница да су дошљаци били одевени. Према записима бродских официра, Абориџини су у почетку веровали да су Енглези жене јер нису имали браде (које су војници тада бријали), па су официри често морали да показују своју мушку природу како би отклонили сумњу.
Абориџини нису били јединствен народ, већ сложена мрежа од преко пет стотина различитих кланова и језичких група. Њихово постојање почивало је на концепту Времена сна (Dreamtime) — метафизичком добу у којем су преци-створитељи обликовали пејзаж. За разлику од Европљана, који су земљу посматрали као власништво и ресурс, Абориџини су себе видели као чуваре земље.
Њихова технологија, иако наизглед примитивна, била је савршено прилагођена суровом окружењу. Изум бумеранга, који су користили за лов на птице и мању дивљач, као и вомере (бацача копља), омогућавао им је опстанак у пределима где би Европљани брзо страдали. Посебно је занимљив њихов систем навигације кроз „Песме пута“ (Songlines) — усмено преношене мелодије које су описивале топографске карактеристике терена, омогућавајући им да пређу хиљаде километара пустиње без иједне мапе.
Судбина Бенилонга: Мост између два света
Једна од најфасцинантнијих фигура овог периода био је Бенилонг, млади Абориџин којег су Енглези отели 1789. године како би од њега научили језик и обичаје. Уместо да остане заробљеник, Бенилонг је постао својеврсни дипломата. Научио је енглески, прихватио европску одећу и постао близак пријатељ капетана Филипа.
Филип је чак саградио малу кућу за Бенилонга на месту где се данас налази Сиднејска опера (тачка се и данас зове Bennelong Point). Бенилонг је касније отпутовао у Енглеску, где је представљен краљу Џорџу III, поставши први Абориџин који је шетао улицама Лондона. Међутим, његова судбина била је трагична; по повратку у Аустралију, затекао се између два света – свој народ га је одбацио као „побелелог“, док га енглеско друштво никада није истински прихватило.
Нажалост, највећи сукоб није дошао из пушака, већ из невидљивог арсенала. Већ 1789. године, епидемија малих богиња, на које Абориџини нису имали имунитет, збрисала је више од половине локалне популације у околини Сиднеја. Тела су лежала по обалама, а звук обредног плача заменила је смртна тишина.
Овај први сусрет поставио је матрицу за будуће деценије: покушај разумевања брзо је био потиснут потребом колониста за земљом. Док су Филип и његови официри често показивали поштовање према абориџинској култури, каснији таласи досељеника донели су насиље и експлоатацију, што је оставило дубок ожиљак на аустралијском тлу који ни данас, два и по века касније, није потпуно зацелио.