Српска православна црква и њени верници данас славе светог великомученика и победоносца Георгија – празник познат у народу као Ђурђевдан.
Ђурђевдан је друга слава по броју прослављања у Србији иза Никољдана, а међу највећим је пролећним празницима.
Након што је рано остао без оца, Ђорђе се сели са мајком у Палестину, земљу где је живео и проповедао Исус Христ. Поседовао је лепоту и стаситост, али и сјајне моралне особине: племенитост, поштење и храброст. Као такав, није могао да остане незапажен. Пошто је постао војник, на свим иконама је приказан као ратник на коњу, са копљем у руци.
Дубоко је веровао у Христа, па се супротставио чак и самом цару Диоклецијану, који је прогонио хришћане. Због тога је осуђен на смрт и умро у највећим мукама. Познато је да су се на његовом гробу касније дешавала разна чуда, а многима који га поштују и славе – јављао се у сновима.
Аждаја на икони симболизује многобожачку силу, која је „прождирала“ невине хришћане. Према веровању, победа Светог Ђорђа над њом је задала смртни ударац „незнабоштву“. У позадини иконе, може да се уочи жена у „господском“ оделу, за коју се претпоставља да је царица Александра, жена цара Диоклецијана, и да представља младу хришћанску цркву.
Овај празник сматра се за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.