Замислите Србију с краја 19. века. Док се земља још увек тетура између оријенталног наслеђа и европске будућности, Михаило Петровић одлази на париску Сорбону.
Тамо, међу највећим умовима тог доба, он не само да бриљира, већ постаје миљеник легендарног Анрија Поенкареа. Када се вратио у Београд са докторатом у џепу, имао је само двадесет и шест година и енергију која ће заувек променити Велику школу. Али, Михаило није био кабинетски научник који се крије иза књига. Његова права лабораторија била је река.
Његова љубав према риболову није била хоби, већ идентитет. Био је мајстор свог заната, положио је испит за рибарског калфу, а касније и за мајстора, добивши надимак Алас који ће носити са већим поносом него све своје академске титуле.
У свету науке, он је творац математичке феноменологије, теорије која покушава да пронађе заједничке обрасце у потпуно различитим природним појавама. За њега је математика била језик којим причају и звезде и рибе.
Виолина, путовања и шифре
Ако бисте прошетали београдским улицама почетком 20. века, могли сте чути звук виолине који долази из неког задимљеног угла кафане. То је свирао „Суз”, оркестар који је основао управо Алас. Човек који је решавао најсложеније интеграле, ноћу је пребирав по жицама, забављајући београдску бохемију.
Био је немиран дух; путовао је од Северног до Јужног пола, ловио китове у Атлантику и описивао своја искуства у путописима који се и данас читају са дахом.
Међутим, постојала је и његова тиха, готово мистериозна страна. Михаило Петровић Алас је био водећи српски криптограф. Током ратова, он је конструисао шифрантске системе за војску који су били толико софистицирани да су за многе остали нерешива енигма. Његов ум је радио као савршена машина – брз, прецизан и увек неколико корака испред времена.
Светионик који не трпи тишину
Када је 1943. године овај великан склопио очи у окупираном Београду, иза њега је остало дело које је Србију поставило на мапу светске математике.
Михаило Петровић Алас није био само професор; он је био инспирација читавим генерацијама које су научиле да се истина не тражи само у формулама, већ у животу самом.
Оставио је за собом кућу на Косанчићевом венцу која и данас гледа ушће Саве у Дунав, као вечни подсетник на човека који је разумео дубину реке подједнако добро као и бесконачност бројева. Био је највећи рибар међу математичарима и највећи математичар међу рибарима, доказујући да се права величина крије у једноставности живљења и неустрашивости ума који не признаје границе.
Његов научни допринос крунисан је открићем рачунарске машине на хидраулични погон, којом је још тада показао како се водени токови могу искористити за решавање најтежих диференцијалних једначина. Чак и када је постао члан најпрестижнијих светских академија наука, остао је веран свом скромном аласком чамцу, из којег је црпео мир за своје највеће теоријске продоре.
Био је истински амбасадор српског духа који је подједнако вешто владао и париским салонима и кошавним ноћима на београдским рекама. На крају пута, иза њега није остала само хладна наука, већ топла људска прича о генију који је у свему видео хармонију и који је својом виолином свирао песму о вечном пријатељству човека и природе.