Дугогодишња веровања да су коњи бића вођена искључиво инстинктом и једноставним хијерархијским нагонима потпуно су демантована обимним истраживањем Универзитета у Сасексу објављеним 2015. године.
Тим научника, који су предводиле Џенифер Ватан и Карен Мкомб, развио је систем под називом EquiFACS (Equine Facial Action Coding System), који представља прву објективну методу за мерење фацијалних покрета код ове врсте.
Резултати су били запањујући за ширу научну заједницу: коњи поседују чак 17 различитих покрета лица, што је знатно више од паса (16) или шимпанзи (13)!
Ови покрети укључују специфично ширење ноздрва, подизање горње усне и суптилне промене у углу очију, чиме формирају комплексан визуелни језик за преношење емоционалних стања унутар крда, али и у интеракцији са другим врстама.
Детекција људског срца и феномен синхронизације
Један од најфасцинантнијих аспеката биологије коња је њихова способност да осете физиолошке промене код људи. Истраживања спроведена на Институту HeartMath у Калифорнији открила су да електромагнетно поље које емитује коњско срце има знатно већи интензитет од људског, те да коњи могу детектовати варијације у пулсу човека са удаљености веће од једног метра.
Ово није само пасивна детекција; студија коју је 2006. године спровела Елен Гехрке показала је да се откуцаји срца коња и јахача често синхронизују у тренуцима блиског контакта. Када човек доживи стрес или страх, његов пулс расте, а коњ на ту промену реагује моментално, чак и ако човек својим покретима покушава да сакрије узнемиреност. Ова кохерентност срчаних ритмова представља основу за примену коња у психотерапији, где животиња служи као биометријско огледало човековог унутрашњег стања.
Прецизна меморија и препознавање гласова
Поред визуелне и физиолошке интуиције, коњи поседују изузетну дуготрајну меморију која је еволутивно развијена ради опстанка у дивљини. Експерименти које је 2010. године спровео Универзитет у Рену, под вођством Естел Симонети-Блек, доказали су да коњи памте људе и њихове поступке годинама након престанка контакта.
У контролисаним условима, коњи су показивали веће поверење према особама које су претходно примењивале технике „позитивног поткрепљења”, чак и након вишемесечне раздвојености. Такође, истраживања из 2012. године потврдила су да коњи користе „cross-modal” препознавање, што значи да могу да повежу глас одређене особе са њеним физичким ликом у свом уму. Уколико чују глас познате особе преко звучника, они ће свој поглед усмерити ка месту где очекују да виде ту особу, показујући висок степен когнитивне обраде података.
Сви ови капацитети су директна последица чињенице да је коњ као врста опстао милионима година захваљујући хиперсензитивности на околину. Немогућност физиолошког повраћања садржаја из желуца, што је последица снажног сфинктера откривеног још у раним анатомским студијама 19. века, приморала је ову врсту на максималну опрезност при избору хране.
Овај биолошки „једносмерни систем” учинио је коње изузетно избирљивим и опрезним, што се касније проширило на целокупно њихово понашање. Данас, када их посматрамо у вештачким условима штала и хиподрома, ми заправо комуницирамо са биолошком машином која је дизајнирана да примети сваку промену у атмосфери, звуку или људском пулсу, претварајући сваки сусрет у невидљиву размену прецизних података.