У рано четвртом веку наше ере Римско царство је било подељено, како политички, тако и верски. Под владавином Тетрархије, систематски прогон хришћана постао је један од најозбиљнијих облика државне политике: слободно исповедање нове вере сматрано је претњом старим боговима и јавном поретку.
Прогони су дошли до врхунца у време владавине цара Диоклецијана, али не као изолација, у њиховом спровођењу често се истиче један суров заговорник, Галерије, који је у својој администрацији оштро гонио хришћане, нарочито у источним провинцијама царства.
Галерије је био тврд присталица старих паганских обичаја и старих римских институција. Заједно са Диоклецијаном инсистирао је на томе да хришћани морају прихватити државну религију или се суочити са казном, што је укључивало и уништавање цркава, заплену имовине, укидање права на окупљање и одступање од свих облика јавног живота, као и укидање службених привилегија за оне који нису жртвовали за богове царства. Ово је довело до једног од најинтензивнијих периода прогона у историји Римског царства.
Болест, преиспитивање и емисарија толеранције
Године 311, Галерије је полако постајао инвалид због тешке и непопустљиве болести од које је умирао. Током последњих месеци живота, у срамежљивом преокрету, схватио је да су настојања да потпуно искорени хришћанство била неуспешна.
У једном од својих последњих аката, 30. априла 311. године, изд ratio Едикт о толеранцији, познат и као Едикт из Сардице, којим је укинуо званични прогон у источном делу царства и дозволио хришћанима да се мирно окупљају и слободно практикују своју веру. Едикт implicitно признаје хришћанима право на мирно исповедање религије и “религио лицита” статус, укидајући претходне мере антихришћанске политике.
Галерије је у том едикту чак замолио хришћане да се моле за његово здравље, за добробит царства и свој мир, што је био необичан тон за човека који је до тада снажно подржавао прогон.
Сусрет истине и смрти
Незнатно након доношења овог едикта, Галерије је умро, остављајући иза себе сложено наслеђе: човека који је дуго година заговарао најстрожу политику према хришћанима, а потом је на крају свог живота признао да таква политика није донела очекивани резултат и да се морају прекинути прогони.
Званично, Едикт из 311. године није одмах значио победу хришћанства као државне религије, то ће се догодити тек са Миланским едиктом 313, али је овај акт представљао први правни корак ка заштити хришћана у оквиру Римског царства и поставио темеље за касније потпуно прихватање хришћанства као легалне религије.