Док ми трошимо милијарде долара тражећи сигнале интелигентног живота у далеким галаксијама, вероватно нас неколико парова очију са дна океана посматра и помало нам се смеје.
Хоботнице нису само „плодови мора” са много кракова, оне су најближе нечему ванземаљском што ћемо икада срести на Земљи. Са три срца, плавом крвљу и мозгом који је распоређен кроз цело тело, ове животиње показују интелигенцију која често превазилази границе нашег разумевања.
Мисли девет мозгова истовремено
Највећа фасцинација код хоботница није њихов изглед, већ начин на који размишљају. За разлику од људи, чији је нервни систем централизован, две трећине неурона хоботнице налази се у њеним краковима.
То значи да сваки крак има сопствену „свест” – он може да истражује, осећа укус и доноси одлуке без директне наредбе централног мозга. Док она једним оком прати плен, њени кракови могу потпуно самостално да решавају загонетку како да отворе теглу са храном. То је као да ваше руке могу да куцају текст док ви у глави планирате шта ћете кувати за ручак, а да притом не ометају једна другу.
Мајстори бекства и технолошке саботаже
У свету биологије, хоботнице су познате као највећи „хулигани” акваријума. Постоје бројни записи из научних центара где су ове животиње чекале да чувари оду кући, а затим излазиле из својих танкова, прелазиле под преко пода до комшијског акваријума да се послуже „бесплатном вечером”, и враћале се на своје место пре јутарње смене.
У једном чувеном случају у Немачкој, хоботница по имену Ози је више пута изазивала кратак спој, тако што је прскала млаз воде директно у сијалицу изнад акваријума која јој је сметала да спава. Оне не само да уче, оне разумеју узрочно-последичне везе на начин који је за већину животиња незамислив.
Препознавање лица и дуго памћење
Ако мислите да сте за хоботницу само још једна силуета у низу, варате се. Истраживања су показала да оне могу да препознају појединачне људе, чак и ако носе исту одећу. У једном експерименту, једна особа је редовно хранила хоботницу, док ју је друга нежно „гњавила” мрежом.
Веома брзо, хоботница је почела да мења боју и показује знаке агресије само на појаву „негативца”, док би пријатељски расположену особу поздравила приласком стаклу. Оне памте ко им је учинио услугу, а ко им је стао на жуљ, што сугерише емоционални капацитет који смо донедавно приписивали искључиво сисарима.
Оно што највише плаши и фасцинира научнике је питање: шта би хоботнице постигле да живе дуже? Већина врста живи само пар година, што их спречава да акумулирају знање и преносе га на следеће генерације.
Међутим, недавно је откривено нешто што се зове „Октополис” – подстицајна заједница хоботница на дну мора где оне комуницирају, боре се за територију и живе заједно, што побија теорију да су оне искључиво самотњаци. Док ми гледамо у звезде тражећи паметније од нас, можда би требало пажљивије да погледамо у дубине. Јер, док ми посматрамо њих, сасвим је извесно да и оне, са много више фокуса и стрпљења, посматрају нас.