Јутро 28. јуна 1914. године у Сарајеву освануло је тихо, готово мирно, као да је летњи ваздух настојао да прикрије тежину која се надвијала над Балканом. Био је Видовдан, датум дубоко укорењен у српском историјском памћењу, али и дан који ће тог лета добити сасвим ново значење. У град је стизао Франц Фердинанд, престолонаследник Аустроугарске монархије, у пратњи своје супруге Софије Чотек.
Та посета није била пука церемонија. Босна и Херцеговина, коју је Аустроугарска формално анектирала 1908. године, већ је годинама тињала незадовољством. Анексија је изазвала дубоку политичку кризу у Европи и отворила питање будућности јужнословенских народа. Између Беча, Београда и великих сила, Балкан је постао простор у коме је сваки корак носио тежину могућег сукоба.
Балкан на ивици: године које су водиле ка сукобу
Почетак двадесетог века у Европи обележен је сложеном мрежом савеза и растућим неповерењем међу силама. После анексије Босне и Херцеговине 1908. године, познате као Босанска криза, тензије нису јењавале. Уследили су Балкански ратови 1912. и 1913. године, који су значајно ослабили Османско царство и ојачали Краљевину Србију, што је у Бечу изазвало страх од ширења српског утицаја.
Истовремено, Европа је већ била подељена у супротстављене блокове. Антанта и Централне силе нису били само дипломатски споразуми, већ потенцијални механизми за рат који је чекао повод. Тај повод није морао бити велики, био је довољан један догађај да покрене ланац реакција.
У таквом времену стасавала је генерација младих људи која није прихватала постојећи поредак. Млада Босна није била класична организација са јасном структуром, већ покрет младих људи обједињених идејом ослобођења.
Формирана постепено почетком двадесетог века, Млада Босна је окупљала различите идеолошке правце. У њој су се преплитали национални идеали, али и утицаји анархизма и социјалних покрета који су се ширили Европом. Заједничка нит била је тежња ка слободи од аустроугарске власти.
Међу њеним припадницима био је и Гаврило Принцип, рођен 25. јула 1894. године у селу Обљај код Грахова. Његов пут је био дубоко условљен временом у којем је живео, временом у којем је идеја слободе често значила и спремност на жртву.
Црна рука: тајна организација у сенци државе
За разлику од Младе Босне, Црна рука, која је деловала под слоганом „Уједињење или смрт“, била је тајна организација основана 1911. године у Београду.
Њени чланови били су углавном официри српске војске, а на њеном челу налазио се Драгутин Димитријевић. Организација је имала јасну структуру, строга правила и заклетву, а циљ јој је био уједињење српских земаља. Деловала је тајно, користећи методе обавештајног рада и подршке покретима ван граница Србије. Управо кроз такве канале дошло је до повезивања са појединим припадницима Младе Босне, нарочито у погледу набавке оружја и организационе подршке.
Пут ка атентату: план који је настајао у сенци
Током 1914. године, група младобосанаца донела је одлуку да изведе атентат. Оружје је набављено уз помоћ канала повезаних са Црном руком, али је сама идеја потекла из уверења завереника.
Завереници су распоређени дуж руте кретања поворке. Први покушај није успео, али догађаји који су уследили довели су до коначног исхода.
Касније тог дана, 28. јуна 1914. године, у близини Латинске ћуприје, Гаврило Принцип је испалио хице који су погодили Франца Фердинанда и Софи. Убрзо након тога, обоје су преминули.
Суђење је одржано у Сарајеву, у октобру 1914. године. На суђењу је изјавио: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”.
Имао је осамнаест година и једанаест месеци, у то време био је сувише млад за смртну казну, јер му је до двадесете године требало још годину и 27 дана што је био минимум старосне границе коју је захевао Хабзбуршки закон. Уместо тога, добио је максималну казну од двадесет година затвора. Изречена му је казна од двадесет година затвора, након чега је упућен у Терезин.
У затвору се његово здравље нагло погоршало. Оболео је од туберкулозе костију и преминуо 28. априла 1918. године. Болест му је толико оштетила кости да му се морала ампутирати десна рука. У јануару 1916. Принцип се безуспјешно покушао обесити пешкиром. Преминуо је 28. априла 1918. године од туберкулозе, узроковане лошим затворским условима који су му претходно проузроковали губитак десне руке.
У време смрти, ослабљен неухрањеношћу и болешћу, тежио је око 40 килограма. Остао је до последњег даха прибран, чврст, никад се није поколебао у идеју којом је био руковођен.
Страхујући да би његове кости могле постати реликвије за словенске националисте, затворски чувари су Принципово тело тајно сахранили у неозначен гроб, али чешки војник који је учествовао у сахрани запамтио је локацију и 1920. године Принцип и остали „Видовдански хероји” ексхумирани су и њихови посмртни остаци пребачени су у Сарајево, где су заједно сахрањени испод Капеле видовданских хероја на гробљу Светих Архангела, на којој се налази цитат владике Петра II Петровића Његоша: „Благо томе ко довијек живи, имао се зашта и родити”.
Од атентата до светског рата
Након атентата, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Савези су се активирали и започео је Први светски рат.
Гаврило Принцип остао је симбол једног времена у којем су идеје, империје и судбине народа биле у судару. Његов чин није створио историју, али је постао тренутак у којем се она неповратно променила.